EN
Prošle nedelje je ukinuta presuda kojom je radikalski gazda Grocke Dragoljub Simonović osuđen za podstrekavanje na paljenje kuće novinara Milana Jovanovića. Istog dana ukinut je pritvor Darku Šariću, osumnjičenom mogulu narkotika, a on okićen nanogicom, za razliku od policijske estradne zvezde Dijane Hrkalović, koja je u pritvor vraćena.
U novinarskoj obradi sve ove parapravosudne operacije neinventivno su definisane kao crni pravosudni petak. Neinventivno – zato što i nisu pravosudne nego parapravosudne, tj. politički inspirisane, zato što, nažalost, nisu ni crne, već uobičajene, kad se uzmu u obzir niže profilisani i u javnosti zanemareni slični slučajevi. Doduše jeste, bio je petak.
Takođe, naročito u nezavisnim medijima, definicija ovog crnog petka propraćena je retoričkim pitanjem: da li su se operacije razmnožile baš u petak, ne bi li se bacila senka na litijum, Rio Tinto i na groteskno udvoričko promovisanje reditelja Gorana Markovića u višestrukog prvog strelca Srbije. Možda to jeste bila namera, ali ako je prihvatimo kao uspešno zamagljivanje i ako im ne pridamo stvarni značaj koji imaju, onda doista jesmo baš onakve budale kakve nas vladalac u svom vinskom podrumu uzneseno zamišlja. I isti oni zatravljeni gledaoci Pinka kakvim ih Ž. Mitrović opisuje u svom poslovičnom postu.
Slučaj ukidanja presude protiv Simonovića spada u glavni tok pravosudne misli današnje Srbije i mora se razmotriti bez nipodaštavanja.
Slučajevi Šarić i Hrkalović tiču se pritvora, dakle jednog akcesornog, ma kako neugodnog postupka i ostavljam ih za sad po strani.
Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je prvostepenu presudu kojom je Simonović bio osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i tri meseca. O objavljivanju te presude i o rečima sudije Žugića pisala sam u tekstu „Danas samo ja pričam“, ovde.
Presuda je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Zašto je ukinuta? Zbog dve procesne povrede.
Jedna od njih (opisana u članu 438, t. 2, tačka 2 Zakonika o krivičnom postupku) u sudskom slengu jeste ona iz kaučuk normi za koju se kaže: „`ajde mi ovo ipak da ukinemo, uvek se može naći neka greška u obrazloženju presude, eto nisu navedeni jasni razlozi o nekoj odlučnoj činjenici“. A u konkretnom slučaju, ovaj sleng preveden na kruti sudski jezik, a na sajtu Apelacionog suda, glasi:
„По оцени Апелационог суда, провстепени суд јесте овлашћен да у односу на чињенично стање утврђено на главном претресу, те на основу резултата доказног поступка формулише изреку пресуде и у њој наведе оне чињенице које сматра доказаним, те изостави оне наводе оптужбе које сматра недоказаним, али за своје закључке мора изнети јасне разлоге због којих је ово учинио. Како су такви разлози у конкретном случају изостали, првостепена пресуда не садржи разлоге о одлучним чињеницама и морала је бити укинута.“ Ova povreda je jedna od tzv. apsolutno bitnih povreda odredaba krivičnog postupka.
Drugi razlog zbog kojeg je ukinuta presuda (napominjem da bi, po rezonu Apelacionog suda i ovaj prvi bio dovoljan) obrazlaže se ovako:
„У жалбама је указано да је суд у доказном поступку прочитао и исказ привилегованог сведока који на главни претрес није био позван, а што је супротно одредби члана 406, став 2 ЗКП којом је прописано да се записници о ранијем испитивању лица која су ослобођена дужности сведочења (члан 94, став 1 ЗКП) не смеју извести, ако та лица нису уопште позвана на главни претрес, па како је и на овај пропуст суда основано указано, то је пресуда и из овог разлога морала бити укинута.“ Ovaj drugi razlog je tzv. relativno bitna povreda odredaba krivičnog postupka. Za nju, drugostepeni sud duguje objašnjenje zašto je uticala ili mogla uticati na zakonitost i pravilnost prvostepene presude. Tog objašnjenja nema na sajtu sa kojeg je saopštenje od odluci Apelacionog suda citiranо.
Osnovno je ovde pitanje da li je prvostepena presuda kojom je Dragoljub Simonović osuđen morala biti ukinuta, ili je Apelacioni sud mogao učiniti nešto drugo, ono što bi okončalo postupak i dovelo do pravnosnažnosti? Uverena sam da je mogao. Svi razlozi za ukidanje, prema obrazloženju odluke Apelacionog suda tiču se činjenica i dokazivanja. Apelacioni sud nalazi da u prvostepenoj presudi nisu dati jasni razlozi o tome zašto neke činjenice prvostepeni sud ne smatra dokazanim i obrnuto i zašto je samo pročitan iskaz svedoka, a da svedok nije pozvan na glavni pretres. Sve zajedno, u konačnici znači da Apelacioni sud sumnja u pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja. A tada je, na osnovu člana 449 Zakonika o krivičnom postupku ovlašćen da sam održi pretres i utvrdi činjenično stanje, te da na osnovu onog što je utvrdio, donese presudu i pravnosnažno okonča postupak. Zakonik ga na to ovlašćuje ako „postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres“. U ovom slučaju razlozi da se stvar okonča što pre su opštepoznati. Krivično delo je izvršeno tri godine pre donošenja odluke Apelacionog suda. Okrivljeni je visoko pozicionirani funkcioner vladajuće političke stranke (u neubedljivoj ostavci). Prvostepeni sudija je detaljno obrazložio radnje opstrukcije prvostepenog postupka. Oštećenom novinaru je zapaljen dom u kome živi. Interes javnosti za ovaj sudski slučaj je izuzetno visok. Ali, eto, drugostepeni sud je zaodenuo svoju sumnju u činjenično stanje prvostepene presude u apsolutno bitnu povredu i morao je presudu ukinuti i vratiti na ponovno suđenje. To je taj stil rada sudova u Srbiji koji neće izmeniti nijedan, ma kako dobro formulisan ustavni amandman niti zakon o postupku.
Nisam sklona – nimalo – da potcenjujem značaj procedure, bila sam profesorka procesnog prava, građanskog, ne krivičnog, a osnovna uloga procedure u ovim postupcima je ista. Znam čemu služi poštovanje pravila sudske procedure – zaštiti prava okrivljenog (ovde: Simonovića) na prvom mestu, ali i zaštiti prava oštećenog (ovde: Jovanovića). Obojica imaju pravo na nepristrasno i pravično suđenje u razumnom roku. Ali, takođe, umem da prepoznam zloupotrebu pravila sudske procedure kojim se, dobro prikriveno, favorizuje jedan od učesnika. U ovom slučaju, okrivljeni Simonović. Vreme teče u njegovu korist; istovremeno, teče na štetu oštećenog novinara Jovanovića.
Koliko puta u krivičnom postupku može biti ukinuta prvostepena presuda iz procesnih ili prividno procesnih razloga? Neograničeni broj puta. Koliko će trajati novi prvostepeni postupak? Baš onoliko koliko novi sastav prvostepenog suda Simonoviću bude tolerisao opstrukciju. Kakve su šanse za ukidanje nove prvostepene presude? Upravo onolike koliko mogućnosti drugostepeni sud bude imao da „oceni“ da postoji povreda postupka zbog koje se mora ukinuti prvostepena presuda. Teorijski – desetinama godina.
U ovom konkretnom slučaju, prividno van-pravosudni zaplet ima dodatni intrigantni sadržaj. Optužnicu je zastupao zamenik javnog tužioca Predrag Milovanović, a on je, po oceni svojih kolega to odlično činio. U međuvremenu, kolege su ga izabrale u Državno veće tužilaca. Zamenik tužioca koji postane član ovog Veća, može biti privremeno oslobođen tužilačke dužnosti, ali ne mora. Milovanović nije ni tražio da bude oslobođen svoje osnovne dužnosti. Ali brižna najviša javna tužiteljka, Zagorka Dolovac, te dužnosti ga je velikodušno oslobodila. Sudija Slavko Žugić, pošto je objavio: „Danas samo ja pričam“ i opisao pritiske kojima je bio izložen – otišao je u penziju. Obojica su časno obavili svoj pravosudni posao i, na ovaj ili onaj način, uklonjeni su sa scene na kojoj se razmahuje glavni junak Dragoljub Simonović, sa svojom branilačkom ekipom, koja bestidno slavi svoju, za sada privremenu pobedu.
Kraj je godine, svako za sebe pravi listu svojih heroja. Moji su u 2021. sudija Slavko Žugić i zamenik javnog tužioca Predrag Milovanović, nepoznati, nepriznati u široj javnosti. Kolika je verovatnoća da će ponovo pravdu za oštećenog Jovanovića tražiti i izricati pravosudni heroji? Bojim se da je mala. Heroja u pravosuđu je uvek bilo malo.
Zašto procesne greške imaju toliku zastupljenost u našem pravosuđu, vodeći razvlačenju sudskih postupaka, ponekad u nedogled? Moguće je da sudije nedovoljno znaju procesno pravo. Moguće je da su nehajni prema svom poslu. Ali, najverovatnije je to da neke sudije, u ovom slučaju sudije žalbenog suda, svesno konstruišu procesne povrede da bi zbacile odgovornost sa sebe, produžavajući postupak. Nisu imune, van ovog slučaja, ni prvostepene sudije. Naprave procesni propust da bi odbacili odgovornost, očekujući da drugostepeni sud njihovu odgovornost preuzme, da ipak zakaže pretres i odluči sam o optužbi. Što se izuzetno retko dešava. Te tako neprivilegovani okrivljeni ili oštećeni, kao ping pong loptice skaču između prvostepenog i drugostepenog suda, a publika željna skandala, zabavlja se. Uz sve ovo, ne mogu i neću zaboraviti svoja sećanja iz davne i kratke sudske prakse. Kad je jedan od aktera star, a novinar Jovanović jeste star i skrhan zato što ne vidi pravdu već samo bezlične paragrafe u svojoj blizini, nastupa bezdušni cinizam. Samo neka čeka, star je, bolestan je, ako nastavimo igru, neće dočekati kraj. Kad sam prvi put prisustvovala toj vrsti cinizma bila sam veoma mlada, ali ipak potresena. Sad sam stara i veoma motivisana da uverim Milana Jovanovića da eliminiše emocije prema pravosuđu i Simonoviću i da živi što vedrije i duže.
Uinat.
