Упркос чињеници да водећа светска мрежа ТВ вести има мању гледаност у самој Америци него у Европи и арапском свету – или управо због тога – бура око Си-Ен-Ена се не стишава: трају медијске и политичке расправе око изјаве сада већ бившег извршног директора вести Изона Џордана да „зна за 12 новинара које су циљано убиле трупе САД у Ираку”.
То је, ако је тачно – већи скандал од обелодањених тортура америчких и британских војника над ирачким затвореницима у злогласном Абу Грејбу – пише „Вашингтон тајмс”.
Све је започело 27. јануара, током панел-дискусије на тему „Да ли ће демократија преживети медије” одржаној на Светском економском форуму у Давосу – када је Џордан (44) изрекао тешку оптужбу – а окончано недавно његовом оставком, после 23 године рада у Си-Ен-Ену.
„Да не падне љага”
„Пошто сам цео професионални живот посветио бољем раду најпоштованије глобалне ТВ мреже у свету… подносим оставку како бих спречио да на Си-Ен-Ен неоправдано падне љага због контроверзе о алармантном броју новинара убијених у Ираку” – написао је Џордан у опроштајној поруци редакцији.
То није први пут да медији самих окупационих снага говоре о другој страни рата у Ираку: Би-Би-Си је прошлог марта известио о „фронту без преседана” против репортера, док је агенција Ројтерс јављала како су неки британски новинари страдали управо од америчких метака. Уосталом, хотел „Палестина” као познато стециште новинара са свих страна глобуса погођен је с почетка рата из америчког тенка. Истина је, зар не, прва жртва рата.
И сам Џордан је, како га је цитирао британски „Гардијан”, прошлог новембра говорио о реалности да је бар десет новинара убијено од стране америчких трупа, „а према извештајима репортера којима верујем многи су хапшени и мучени”.
Сада се подигла велика бура око Си-Ен-Ена јер је у Давосу било високих и значајних сведока и учесника и на незваничној панел-дискусији о улози и слободи медија – од директора Би-Би-Сија, авганистанског шефа дипломатије и бројних извештача, до двојице америчких политичара.
Конгресмен Барни Френк и сенатор Крис Дод тражили су од Џордана доказе за тако тешке оптужбе, на шта се он, кажу обојица, повлачио, да би у недавној писменој оставци објаснио како је само желео да направи разлику између новинара који су се затекли на погрешном месту у погрешно време и страдали у борбеним операцијама, од оних које су Американци грешком убили мислећи да је реч о непријатељима. Ноблес оближ под великим притиском?
Не без поноса и жала због оставке, директор вести Џон Волтон истиче како је управо залагањем Џордана та ТВ мрежа буквално окружила глобус својим бироима од Јоханесбурга и Хаване, до Сиднеја и Багдада. Сам Џордан, пак, писао је за „Њујорк тајмс” како се осећао ужасно заташкавајући сторије о страховлади Садама да би сачувао своје извештаче у Багдаду и током рата: „Али, када је режим пао, верујем да ћемо чути много, много више прича о мучењима, убиствима… то се, коначно, може објавити слободно”.
Један од најважнијих „скалпова”
Исти лист после свега пита зашто Си-Ен-Ен није тражио ТВ снимак и транскрипт од организатора панел-дискусије у Давосу – који би окончали све дилеме. Водећи амерички дневник, при том, подсећа како је Џордан, иначе лауреат ЕМИ и Пибоди награда за новинарство, био одговоран и за координацију покривања догађаја у Ираку, као и представник глобалне ТВ мреже у разговорима са Пентагоном о безбедности тамошњих новинара.
И док је бивши ратни извештач из Багдада, Тиркута, Мосула, Авганистана, бивше Југославије, Кувајта… давао оставку, огласила се Ен Купер, извршни директор Комитета за заштиту новинара, податком да је од 54 репортера и камермана – убијених током протекле две године у окупираном Ираку – бар њих једанаест страдало од америчке ватре.
Злогласни Понтије Пилат, за чије је управе Јудејом, према хришћанској легенди, разапет Исус Христ, оставио је за собом и чувено питање: „Истина? Шта је истина?”. Буру око истине о оставци свог ветерана, Си-Ен-Ен ових дана покушава да стиша новим питањем за гледаоце: „Ко је опаснији за САД – Северна Кореја или Иран”? Уз утисак у многим америчким писаним медијима – и бројне поруке на Интернету – како су либералног Гуливера прогутали „патриотски” Лилипутанци.
Пао је један од најважнијих „скалпова” америчког журнализма.
Нада Драговић
