ENOvaj povod okupio je učesnike-pionire iz programa i tehnike TV Beograd koji su tog prvog dana na Starom sajmištu stvarali program, a posebno zanimljiv bio je dolazak posetilaca koji su imali priliku da gledaju prvi domaći TV repertoar.
Evo kakva su njihova sećanja o prvim danima naše televizije.
Doba provere mogućnosti
– Prvi TV Dnevnici kod nas predstavljali su doba provere mnogih naših mogućnosti i znanja, odnosno neznanja – seća se Milutin Stanišić, tada reditelj prvog Dnevnika. Onda nam se u potpuno novoj i ne jednostavnoj raboti suprotstavljala dotadašnja filmska profesija, jer se dokumentarni film u to vreme radio pet, 15 ili 25 dana, zatim se sinhronizovao i prikazivao u bioskopima, a Dnevnik se pravio 5-10 sati i uveče emitovao. Nekada smo bili prinuđeni da za pet minuta nađemo rešenje, a pošto tri godine nismo ni znali da postoji magnetoskop, program je išao sinhronizovano i nije bilo ponovljenog kadra, pa je i sav program išao neposredno i improvizovano – a ipak bio izvrstan. U prvih 400-500 Dnevnika nije bilo nijednog drastačnog promašaja, a sve neznanje nadoknađivali smo velikom koncentrisanošću i unutrašnjim naporom.
Drugog dana postojanja TV Beograd, kako nam je još rekao Milutin Stanišić, sa auto puta Zagreb Ljubljana emitovana je emisija od 20 minuta. Za njega je to, kako se seća, bilo drugo vatreno krštenje, jer su na izgradnju autoputa otišli reporter Branko Popović Prca i kamerman Ilija Miletin i bez scenarija za sedam dana snimili i montirali reportažu, a ona je već drugog dana, kao prvi takav rad kod nas emitovana u etar.
– Prvo smo morali da stvorimo zamisao tzv. košuljice podataka kako treba da se odvijaju „Dnevnici“ i ostale emisije (ko, kada, koliko…) a zatim tu „košuljicu“ da usavršimo da reditelj sve odradi kako valja – kaže Minja Dedlć, pozorišni reditelj, koji je tada bio supervizor svih programa i odgovoran pred glavnim urednikom, a učio je spikere i novinare scenskom nastupu i režirao Dnevnik i spoljne prenose. Režirao sam prvu TV emisiju „Otvaranje Beogradskog sajma“, pri čemu smo pomoću „štapa i kanapa“ uspeli sve da odradimo bez zamerke jedino što nam je nedostajala boja… šali se on. Prvi dani naše televizije bili su i naša osnovna škola, u kojoj smo malopomalo ali velikom upornošću stekli mogućnost da možemo da odradimo bilo koju vrstu informativnog programa bez tehničkih mogućnosti koje postoje danas.
Velika avantura
Još kao dete, kako nam je rekla tadašnja sekretarica režije i realizator Dnevnika, Jarmila Ćelović, 1938. godine gledala je na Starom sajmištu demonstraciju moguće televizije. Prva televizija bila je za nju, kako je rekla, velika avantura u kojoj je rešila pitanje egzistencije i profesionalne karijere. Redakciji tadašnje spoljne politike su, kako nam je ona objasnila, svakog dana za Dnevnik avionom stizale rolne filma najvažnijih vesti u svetu prethodnog dana, a dovozio ih je Đoka Gusak koji je sa aerodroma vozio auto samo 30 kilometara na sat pa su svi bili nervozni da li će trake stići na vreme. Ipak, one su uvek dopremane kad je trebalo, a sa njih bi na našoj televiziji bilo objavljeno samo ono što je bilo politički podobno i što je prošlo cenzuru Tanjuga.
– Novinarstvom se bavim od 1952. godine, i prvo sam kao spiker i honorarni sportski reporter bio na Radio Beogradu – veli popularni Mića Orlović. Posle šest godina dekretom sam premešten na TV, kada sam sa Slavoljubom Stefanovićem Ravasijem i sa dva asa – izvođača inserata, Marijom Crnobori i Ljubišom Davidovićem, u Zagrebu vodio emisiju „Mesec dana kulturnih događaja u Beogradu“. A od tog 23. avgusta bio sam samo spiker i praktično ni o čemu drugom nisam odlučivao, već su sve rešavali direktor programa Vlada Mitrović, Minja Dedić, Jarmila Ćelović, urednik Igor Leandrov, i drugi.
A Verica Lukić-Ajdarić i dr Dobrršoje Bošković, gledaoci prvog TV programa u Beogradu, rekli su nam:
– Čuli smo da će biti emitovana utakmica naše reprezentacije sa Poljacima, a pošto nismo uspeli da naštelujemo antenu kod prijatelja koji su imali TV aparat, pohitali smo prema centru grada gde je bio veliki ekran – kaže naša sagovornica. – Kada smo stigli, utakmica je već prošla, ali smo zato uspeli da pogledamo prvi Dnevnik. Bio je to nas zaista veliki događaj – da tako izbliza i tako savršeno gledamo u žive slike iz zemlje i sveta.
– Bilo je zaista sjajno učestvovati u prvoj TV emisiji koja se videla u radijusu od 100 kilometara, a pevao sam u duetu sa Lazarom Novakovićem, alijas Leslijem Novakom. Sada, retrošektivno gledajući, bio je to zaista za nas istorijski događaj rekao nam je doktor i pevač Dobrivoje Bošković.
