OSVRT Mediji u izbornoj kampanji 2022.

Orvel, Hitler i Onaj što im skida ideje

Foto: YT Printscreen
Foto: YT Printscreen

Svakog dana nosilac svih lista na svim nivoima izbora u Srbiji 2022, „ekskluzivno“ se, mešao u sve teme, obraćajući se sa ekrana neke televizije, dok su to preostale zdušno, neumorno i, iz sata u sat, iz „vesti u vesti“, do iznemoglosti solidarno prenosile

Od trenutka kada je otpočela ruska vojna invazija na Ukrajinu, elektronski, internet i štampani vučićoidi grunuli su dominantnu poruku o svetu koji “gori u paklu”, u nekakvom ognjenom okeanu, na jednoj, i Srbiji kao izolovanom rajskom ostrvu, oazi stabilnosti, nasuprot svima. Prvobitni slogan kampanje “Dela govore” (premijera 1938, Stojadinovićeva Jereza) ustuknuo je pred narativom “Mir. Stabilnost. Vučić” i medijskom kampanjom naturivanja antipod (ne)vrednosti i crno-belih slika.

 

Dok svetski moćnici najavljuju dugotrajni rat, dok od Vašingtona, preko Londona, do Nemačke i susedne nam Hrvatske cene goriva, ali i hleba dramatično skaču, dotle naš brižni Vrhovnik drži jevtinoću pod kontrolom, uz nezapamćen rast dži-di-pija i podelu po 100 evra mladim naraštajima. Dok nas NATO i Amerikianci, s jedne, a Rusi, s druge strane, neviđeno pritiskaju, dok nam prete i ucenjuju nas, dotle naša vlast vodi nezavisnu politiku i hrabro se odupire i jednima i drugima. Vučićoidi su, po egzekutivnoj komandi iz propagandnog Vrhovnikovog “ratnog” štaba, taj kontrast slikovito predstavljali kao: u svetu haos, u Srbiji mir, red i rad. Uz medijsku porciju zastrašivanja i sejanja panike od mogućeg trećeg svetskog rata i globalne gladi, ali i razvejavanja nade da ćemo mi, ovde, sve to da izbegnemo ako 3. aprila budemo “pametno glasali”, kao što, ispostaviće se, jesmo. U to ime, većina vučićoida je, preventivno, kao slučajno, zaturila u fioku čak i postere s Putinovim likom.

 

Tema svih tema bila je šta je tog dana nosilac svih lista na svim nivoima gde rekao, šta je otvorio, s kim se sastao i šta je imao da kaže na sve teme i o svim mogućim pitanjima, od izgradnje seoskih sokaka do nadolazeće svetske vojne.

 

Originalni glavni junak onog izbornog slogana “Za našu decu” (“Unseren Kindern – die Zukunft durch AH”, premijera 1936) – bar tako je Ramon Kartje tvrdio u knjizi “Ratne tajne otkrivene na suđenju u Nirnbergu” (izdanje 1951) – nikome od saradnika nije dopuštao da ima celokupan uvid u njegovu politiku i namere. Zato je čak i najveće ulizice i prišipetlje oko sebe držao u blaženom neznanju, govoreći da “svaki treba da zna samo ono što ga se direktno tiče i to tek onda kada je to neophodno, to jest, što je moguće kasnije”.

 

Rajhskancelar je u vlasti nacional-socijalista bio sve i svja. Nije imao ni jednog savetnika. Ni jednog prijatelja, pa čak niti jednog pouzdanika ili “čoveka od posebnog poverenja”. Kroatje, koji je i sam direktno sudelovao u nirnberškom procesu, stekao je utisak da iza Firera, ili u njegovoj senci, nije bilo ni jedne “sive eminencije”, već se cela tehnologija odlučivanje svodila na “monstruoznog genija i one koji su klečali pred njim”.

 

Svakog dana, elem, nosilac svih lista na svim nivoima izbora u Srbiji 2022, “ekskluzivno” se, mešao u sve teme, obraćajući se sa ekrana neke televizije, dok su to preostale zdušno, neumorno i, iz sata u sat, iz “vesti u vesti”, do iznemoglosti solidarno prenosile.

 

Sve to vreme, išli su, 24/7, kajroni sa “izvanrednim” najavama: “V. sutra sve otkriva na televiziji toj i toj!”; “V. će večeras otkriti istinu posle koje više ništa neće biti isto!”; “V. brutalno odgovorio Šolakovim i Đilasovim medijima”; “V. razvalio Mila i Kurtija!”… Sve, uz inflaciju preteških reči i Vrhovnikovo prigodno, mnogo puta ponovljeno, različitim primaocima upućeno: “Sram vas bilo sve zajedno, misle da smo debili… Sram vas bilo, neznalice… Biće nam teže, radujete se tome, sram vas bilo!?… Sram vas bilo sve zajedno! I analitičare i lažove!… Sram vas bilo, ministri…”

 

Sa sve svakodnevnim rafalima na račun onog čije je ime postalo “Šestodevetnaest”, a prezime “Miliona”,evra. Onog kome su – sistemom slučajnog uzorka, probraću samo nekoliko dana, između 25. i 29. marta, pre tačno tri godine – bile posvećene sve naslovne strane svih vučićoida. Citiram: “Đilas otišao u SAD, tamo traži pomoć da ruši vlast”; “Đilas priznao da u SAD dogovara haos u Srbiji”; “Đilas bi da ubija! Iz Amerike preti nasiljem i žrtvama”; “Opasan plan đilasovaca: Spremaju Majdan u Srbiji; “Đilas spreman na ubistva”.

 

A sve zato što su Đilasa, tih dana, u Americi, primili glavni direktor Saveta za nacionalnu bezbednost za Evropu i Rusiju Džon Erat, direktor za evropske poslove istog toga saveta Vilijam Berkli, zamenik pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer – sve isti oni ljud koje su (plus Sorosa juniora, pride), samo mesec pre toga, usred Beograda, primali sam Vrhovnik i njegovi doglavnici!

 

Bilo je dovoljno da samo jednom taj isti Đilas došeta na noge ovome sa Andrićevog venca, pa da, šokirani time, svi vučićoidi iznenada, pa čak i samoproklamovani Vrhovnikovi “ljudi od poverenja”, zamuknu i promene ploču. Doduše, prekasno. Desilo se to tek posle izbornog dana.

 

Džordž Orvel je, te 1949, kada je objavio svoju „1984.“, prognozirao da će sveobavezujući javni „novogovor“ konačno zameniti “starogovor“ (standardni engleski), sada već veoma bliske, 2050. godine. I da će reč „slobodan“ smeti da se upotrebljava u u značenju „ovo sedište je slobodno“, ali nikako u starom smislu, „politički ili intelektualno slobodan“. Pojam „misliti“ biće zabranjen, ali reč „dobromisao“, u smislu „ideološka i politička ispravnost“, biće dobrodošla. Zabranjene termine „sloboda“ i „jednakost“ obuhvataće jedna reč „zlomisao“ (misaoni zločin), a termine poput čast, moral, pravda, demokratija, nauka, religija – zamenjivaće jedan jedini pojam, „staromisao“.

 

Da li vam se onda, gledano iz vizure Srbije 2022. godine, i ove Orvelove rečenice čine manje proročkim: „Mogle su se tek razabrati, ispisane elegantnim slovima na belom zidu Ministarstva istine, tri parole Partije: Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć…

 

Sledećeg trenutka sa velikog telekrana u dnu sale grunu odvratan, škripav zvuka, kao od kakve ogromne nepodmazane mašine. Od tog zvuka su trnuli zubi i kostrešile se dlake na potiljku. Mržnja („Dva minuta mržnje“) je počela. Kao i obično, na ekranu se pojavilo lice Narodnog neprijatelja… Programi Dva minuta mržnje menjali su se iz dana u dan, ali nije bilo ni jednoga u kome glavna ličnost nije bio on… Nije prolazio ni jedan dan, a da Policija misli ne raskrinka nekog od špijuna i sabotera koji su radili po njegovim uputstvima… da obore državni poredak…

 

Glas iz telekrana zastade i nastavi drukčijim i mnogo ozbiljnijim tonom: „Upozoravate se da budete spremni za važno saopštenje u petnaest i trideset. Petnaest i trideset! U pitanju su vesti od najvećeg značaja. Pazite da ih ne propustite. Petnaest i trideset!“ Zveketava muzika ponovo zasvira…

 

Sa telekrana se razleže rubni signal. Ovog puta nije u pitanju bilo obaveštenje o pobedi na frontu, već samo saopštenje Ministarstva obilja: „Pažnja, drugovi! Imamo veličanstvene vesti za vas. Primljeni podaci o proizvodnji svih vrsta robe široke potrošnje pokazuju da je životni standard porastao za ništa manje nego dvadeset odsto u odnosu na prošlu godinu. Danas je u celoj Okeaniji došlo do neobuzdanih spontanih manifestacija: radnici su izašli iz svojih fabrika i kancelarija i marširalii ulicama, mašući zastavicama i kličući Velikom Bratu u znak zahvalnost za bolji, srećniji život kojim nas je obdarilo njegovo mudro rukovodstvo…“ Fraza „bolji, srećniji život“ ponovi se nekoliko puta. Ona je od nedavno bila postala veoma omiljena u Ministarstvu obilja…

 

Pripreme za Nedelju mržnje bile su u punom jeku, i službenici svih ministarstava su radili prekovremeno. Procesije, mitinge, vojničke parade, predavanja, izložbe voštanih figura, filmske predstave, telekranske programe – sve je to trebalo organizovati; podizati tribine, praviti modele, sastavljati parole, komponovati pesme, širiti glasine, falsfikovati fotografije…“

 

Tagovi

Povezani tekstovi