EN
Odštampana u ilegalnoj partizanskoj štampariji, „Slobodna Vojvodina“ pojavila se u 400 primeraka 15. novembra 1942. godine. Njenog prvog urednika, Svetozara Markovića Tozu, četiri dana kasnije uhapsili su mađarski fašisti i pogubili ga 9. februara 1943. Nakon rata proglašen je za narodnog heroja.
Po izboru čitalaca, današnji naziv list nosi od 1. januara 1953. i od tada izlazi s plavim zaglavljem i štampa se na ćirilici.
Redakcija lista bila je od 60-ih godina prošlog veka smeštena u prepoznatljivoj desetospratnici na Bulevaru oslobođenja 81 u Novom Sadu, odakle je septembra ove godine (navodno privremeno) izmeštena zbog rekonstrukcije zgrade.
Iako gotovo nikad u svom postojanju nije krio naklonost vlastima, list je skupo platio privrženost Slobodanu Miloševiću i njegovom SPS tokom 90-ih godina i drastičnom ogrešenju o profesionalne standarde pri praćenju ratova na prostoru bivše Jugoslavije, čemu se u to vreme otvoreno suprotstavljao deo novinara i drugih zaposlenih. Od sramnog udvorništva 90-ih godina i zasluženog beznačajnog statusa, Dnevnik se oporavljao godinama nakon Miloševićevog pada 2000. godine.
Bio je u državnom vlasništvu sve do 2003. godine kada je njegov izdavač, Dnevnik Holding, sa nemačkim WAZ-om osnovao zajedničku firmu Dnevnik Vojvodina press (DVP), u kom je nemački medijski koncern imao većinsko vlasništvo. Izbor glavnog i odgovornog urednika je pak ostalo u rukama manjinskog vlasnika, tačnije države.
Sve do 2018, kada je većinski udeo u DVP za 600 evra (!) preuzela prorežimska Novosadska televizija (koja je u vlasništvu Srbija Danas), kao zvanični vlasnik slovila je WAZ-ova ćerka firma, iako je koncern iz Esena još 2010. najavio da izlazi iz vlasništva i napušta ovdašnje tržište. Uprkos zvaničnim podacima, od 2012. godine DVP i list Dnevnik su bili pod faktičkom kontrolom Miroslava Bogićevića, vlasnika šabačkog Farmakoma, koji se kasnije vajkao da je u toj akviziciji učestovao pod pritiskom (tada vladajuće) Demokratske stranke.
Od 2013. godine uređivačka koncepcija lista ponovo je naklonjena vlastima, ovaj put Srpskoj naprednoj stranci, što se odrazilo ne samo na minorni uticaj i još minorniji tiraž lista, već i na odluku izvesnog broja novinara da napuste redakciju. Od 2015. u tzv. Dnevnikovoj zgradi bio je smešten lokalni odbor SNS i od tada fasadu zgrade krasi poster Aleksandra Vučića.
Uz čestitke državnih zvaničnika, Dnevnik je za svoj 80. rođendan od Pošta Srbije dobio i specijalnu seriju poštanskih markica.
Na svečarskoj akademiji, koja je danas održana u Matici srpskoj, predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović rekao je „da nas činjenica da je reč o jedinom listu koji izlazi na ćiriličkom pismu i srpskom jeziku obavezuje da i u vremenu pred nama Pokrajinska vlada nastavi s podrškom Dnevniku“.
„Nastavićemo da pomažemo kako bi novosadski, naš Dnevnik, i ubuduće bio vodilja kada govorimo o informisanju i javnoj i kritičkoj reči“, istakao je Mirović.
„Vodilja u informisanju i javnoj i kritičkoj reči“. Dabome, kao i do sada.
