Ozakonjen medijski mrak

Nakon ubrzane procedure, pretpostavlja se zbog pritiska Evropske zajednice ali i blizine izbora, Vlada je u petak, 20. oktobra, usvojila predloge dva krovna medijska zakona. U njima su, nadaju se članovi novinarskih udruženja i Radne grupe, ostale izmene koje će bar malo poboljšati regulativu koja se odnosi na medijsku sferu, ali ono protiv čega nisu uspeli da se izbore, i o čemu Vlada ni po koju cenu nije htela da raspravlja, to je odredba po kojoj se državi, posredstvom Telekoma, omogućava vlasništvo i osnivanje medija. 

Medijski radnici i stručnjaci ovaj potez vlasti jasno su označili kao „legalizaciju nelegalnog Telekomovog poslovanja“, s obzirom na to da je ta kompanija i ranije, protivno Zakonu o informisanju i medijima, finansirala i posedovala, direktno ili indirektno, već veliki broj medijskih kuća. Istovremeno, oni se plaše, čini se opravdano, da se ulaskom ovakve odredbe u zakone a time i ulaskom države u vlasništvo medija, otvara mogućnost stvaranja još veće propagandne mašinerije vlasti, koja može da ugrozi i sam opstanak manjih, nezavisnih i profesionalnih medija, koji se na domaćoj sceni mogu nabrojati na prste jedne ruke.

S jedne strane, dva sporna stava iz člana 122. Zakona o elektronskim medijima, koja su se „preko noći“ našla u tekstu zakona, pred poslednji sastanak Radne grupe, predstavnika medija i Vlade a posredstvom OEBS-a, izbačena su iz nacrta. Čak ni premijerka nije znala ko je pisao stavove koji su se odnosili na arbitrarnu ulogu REM-a u slučajevima određivanja cena emiterima, kao i obaveznu poziciju kanala, ali je kako kažu, vrlo brzo i lako pristala da se ti stavovi uklone. To je dalo za pravo pojedinim predstavnicima opozicije da iznesu sumnju da su se ta dva stava namerno tu našla, i to posle javne rasprave, kako bi se, bar na kratko skrenula pažnja sa slučaja Telekom i neminovnog povratka države u medije.

Posle sedam sati usaglašavanja prošlog utorka, manje-više, usvojene su sve primedbe koje će, ukoliko se budu primenjivale, biti značajno poboljšanje u odnosu na prošle zakone. Ipak, i među akterima koji su učestvovali u razgovorima postoji sumnja da bi, i pre odlaska u Skupštinu na izglasavanje, ali i amandmanima, neki od njih mogli biti poništeni.

No, da država neće lako odustati od legalizacije Telekomovog vlasništva nad medijima, bilo je jasno od momenta kada je Ministarstvo informisanja, te odredbe unela u nacrt pre pretposlednjih razgovora o zakonima, iako se država još 2012. obavezala da izlazi iz medija. Istovetan član nalazi se i u Zakonu o javnom informisanju i medijima, kao i u Zakonu o elektronskim medijima.

Usaglašeni orkestar u odbrani Telekoma

Gotovo mesec dana taj potez u prorežimskim medijima brane predsednik, koji je ranije tvrdio da država nije vlasnik medija preko Telekoma, pa premijerka koja kaže da „ne vidi ništa sporno u tome da Telekom ima medije i da to nije protivno ni jednom zakonu“, pa generalni direktor Telekoma Srbija Vladimir Lučić, koji „traži pravdu“ rečima da svi telekomunikacioni igrači na tržištu trebalo bi da imaju jednake uslove, te da bi sve drugo bilo „kršenje Ustava Srbije“.

„Laž je, između ostalog, da je Telekom nelegalno vlasnik medija. Mi smo vlasnici TV kanala od 2011. godine, u skladu sa tada važećim zakonom“, rekao je Lučić i naveo da u EU postoji čak 10 zemalja sa ukupno 12 primera da su ovakve kompanije, poput Telekoma, ujedno vlasnici medijskih kuća, a ako se uračuna i Švajcarska, koja je članica Evropskog ekonomskog prostora (EEA), takvih slučajeva je čak 13.

Dakle, argument vlasti je da u 10 zemalja članica Evropske unije, telekomunikacione kompanije u kojima država ima udeo – imaju svoje medije. Kao primer navode se Austrija, Nemačka, Švedska, Belgija, Estonija. Međutim, da li je sve to baš tako u evropskoj praksi i može li se Srbija, koja je daleko ispod demokratske kulture razvijenih evropskih zemalja, pozivati na taj argument?

Član Radne grupe za medijske zakone i profesor FPN u penziji Rade Veljanosvki napominje da je, kada je Srbija počela, pre skoro 25 godina, da se bavi medijskim zakonima, bio striktan stav i u EU, da država ne može da bude vlasnik medija „i tačka“. Međutim, kako kaže, evropske zemlje su malo popustile u toj praksi i sada o tome ne postoji striktno pravilo.

„Mi koji smo tada pisali zakone držali smo se toga, dok se država nikada nije pridržavala zakona. U vlasništvu su bili Tanjug, pa ga je finansirala država i nakon neuspele privatizacije, pa kuća Politika, pa delimično Večernje novosti, pa RTKragujevac. Bilo je još takvih primera, i trebalo je da, na osnovu Medijske strategije, država konačno izađe iz medija, ali to nije sprovedeno“, kaže Veljanovski.

Kako navodi, takvih primera u Evropi ima, ali se razlikuju od zemlje do zemlje i pitanje je kakvi su zaista odnosi vlasti i tih medija koje posredno ili ne– poseduje.

„Naša vlast je dosta neargumentovano pričala o tim primerima, a postoje slučajevi da teleoperater koji je u vlasništvu države, ima samo platforme koje omogućavaju distribuciju sadržaja koje proizvodi neko drugi, a ne baš on. Ili se radi isključivo o sportskim i zabavnim kanalima, kao što je Telekom krenuo sa Arenom“, navodi Veljanovski.

Istina je tamo negde

Ako se pogleda struktura vlasništva u pomenutim zemljama, može da se vidi ili da je država u većini slučajeva vlasnik telekomunikacione kompanije sa toliko minornim udelom, da zapravo ne može i da hoće, da ima bilo kakav uticaj na politiku medija. Ili, gotovo svuda su u pitanju sportski, zabavni, filmski i slični kanali, a nikako glavni informativni programi.

Primera radi, prema podacima do kojih je došao Dosije o medijima, Švedska je jedna od država koje poseduje 39 odsto udela u telekomunikacionoj kompaniji Telia, što joj ne omogućava nikakav uticaj. U Francuskoj država poseduje tek 23 procenta u kompaniji Orandž, koja je nekada, do 2007, bila državna kompanija. Ona poseduje medijske kanale i neke internet-provajdere, ali se preko njih emituje isključivo zabava, sport, TV-serije, a poseduje i filmske studije za pravljenje igranih filmova.

Slično je i u Belgiji, gde država među tri velike telekomunikacione kompanije, ima većinski udeo od 53 odsto u jednoj (Prokimus), koja ima nekoliko tv-kanala, ali na kojima emituje sport i zabavni program.

Međutim, i dalje je najviše zemalja koje se i dalje drže principa da je najsigurnija brana za medijski pluralizam i slobodu mišljenja da se država drži podalje od vlasništva u njima. Tako je Velika Britanija prodala državnu telekomunikacionu kompaniju BT još tokom 1980-ih, s tim što je zadržala takozvanu „zlatnu akciju“ što bi joj omogućilo da spreči njenu prodaju u celini i tako je sačuva, ali u praksi, ne učestvuje u njenom poslovanju.

U Danskoj je država prodala telekomunikacionu kompaniju 1998. i više nema akcija u njoj. Primere imamo i u bivšim republikama, gde Hrvatska ima tek dva do tri odsto udela u kompaniji Hrvatski Telekom, što svakako nije dovoljno za bilo kakav uticaj.

„Najbitnija stvar je da u tim zemljama postoje jaki kontrolni mehanizmi, koji ne dopuštaju da se uticaj države ili vlasti preko tih medija prenosi u javnu sferu, što je veoma važno. Kod nas bi taj kontrolni mehanizam pre svega, trebalo da bude REM, ali znamo da do sada on to nažalost nije bio. Telekom je i do sada imao te medije. Mi ćemo tek morati da vidimo, REM će to morati ozbiljno da prati, ako budemo imali takav sastav Saveta REM koji bude hteo to da radi“, dodaje Veljanovski i ističe da je jedna od dobrih izmena to što su u zakon unete odredbe koje će u velikoj meri da omoguće da se praktično promeni ceo sastav REM i da članovi Saveta budu birani po novim kriterijumima. Ipak, dodaje da će te odredbe moći da se realizuju tek za godinu dana.

Legalizacija propagandne mašinerije

U skladu sa navodima profesora Veljanovskog, Nemačka je ta koja ima veoma jake mehanizme sprečavanja političkog uticaja na javnu sferu, a u svom Telekomu ima svega 13 odsto udela. Tu je i Austrija, koja ima toliko rigidan pravni sistem o vlasništvu nad medijima, da su sve kompanije u obavezi da jednom godišnje dostavljaju izveštaje o vlasništvu do najmanjeg udela, što transparentnije. I pored toga, država je i ovde manjinski vlasnik telekomunikatora A1, koji je u većinskom vlasništvu tajkuna Karlosa Slima, pa država ne kontroliše ništa. Institucije u ovoj zemlji rade svoj posao, pa je tako u javnosti poznat i slučaj reakcije tužilaštva na medijsku aferu zbog koje je Sebastijan Kurc, za kog se sumnjalo da je uticao na medije, izgubio funkciju.

Maja Sever iz Evropske federacije novinara napominje da je broj zemalja koje imaju praksu na koju je srpska vlast poziva nije tako veliki, kao i da ima različitih primera. Ona napominje da Federacija upravo prikuplja podatke za bazu iz koje bi bi bila napravljena analiza uplitanja države u vlasništvo medija i uticaj na njihov rad.

„Međutim, ovde je najbitnije da pričamo o motivacije i razlozima za koje opravdano sumnjam da ide u smeru insistiranja na članu ovog zakona. Razlika između Srbije i uopšte zemalja u ovom delu Evrope i između zaštite nezavisnosti medija u zemljama sa kojima se Vlada Srbije upoređuje je jednostavno neuporediva. Imamo primer Švedske u kom se država upliće u vlasništvo lokalnih medija sa ciljem da sačuva njihov opstanak. Imate primere, da se država aktivira da pomogne novinarstvu da opstane, što sumnjam da je namera srpske Vlade. Postoje primeri gde država ima neki manji udeo, ili nema uopšte, ali čak i u onim zemljama gde postoji udeo države, atmosferu na medijskoj sceni ne možemo da upoređujemo sa Srbijom. Jer su opravdani strahovanja ljudi koji se bave zaštitom novinarstva u Srbiji od namere države da ponovo ima mogućnost upliva i osnivanja nekakvih medija koji će onda širiti državnu propagandu“, napominje sagovornica.

Ona kaže da je upliv države u medije opasan, i da upravo zbog toga što vladavina prava i pluralizam u medijima u našoj zemlji zaista nisu na zavidnom nivou, treba apsolutno preduzeti sve da se složi takav zakonski okvir koji ne bi uopšte otvarao takvu mogućnost.

„Već sada, sa sufinansiranjem i sa povezanošću mnogih medija sa državom, postoji ogromna propagandna mašinerija i vrlo slaba mogućnost dosega ono malo nezavisnih medija. Ovim načinom se legalizuje i dodatno ojačava uticaj države, mogućnost da se ta mašinaerija još jača. Mi ne možemo da verujemo u dobre namere vlasti jer se do sada pokazalo da nema opravdanja za to verovanje. To što su se sada učinjeni neki ustupci u ovom procesu oko medijskih zakona pod pritiskom zapada, i neka su, i neka to bude korektiv. Ali nema tu dobrih namera. Ovo otvara mogućnost potpunog pokoravanja medija, gledamo to i okruženju, kod Orbana, prenelo se i na Slovačku, a nije da u Srbiji već ne postoji. Ovo bi bio samo korak dalje. I upravo u takvoj atmosferi u kojoj srpski novinari žive i rade treba osigurati da svaki zarez u zakonu ne otvara tu mogućnost. I opet će to biti mrtvo slovo na papiru, jer je potrebna politička dobra volja i razvoj demokratije da se to primeni. Ali dok toga nema, hajde da bar to imamo na papiru pa da imamo na šta da se pozivamo. A ne da legalno otvaramo mogućnost da jača medijska mašinerija propagande vladajuće stranke“, upozorava Maja Sever.