Kako to danas zaista izgleda, razgovarali
smo s Veranom Matićem, osnivačem RTV B 92 i dugogodišnjim glavnim urednikom, a
danas i predsjednikom UO Fonda B 92, koji je u srpskom društvu pokrenuo niz
aktivnosti od suštinskog značaja za građane, njihove pojedinačne vitalne
interese ali i neke vrijednosti koje se tiču interesovanja i brige za druge,
jednog ovdje novog tipa solidarnosti i društvene kohezivnosti. Veran Matić je
dobitnik najznačajnijih priznanja za novinarstvo i svoj društveni angažman,
među kojima su i nagrade World Press Freedom Hero Međunarodnog instituta za
novinarstvo i francuskog ordena Legija časti.
MONITOR:
Osnovali ste radio koji je bio simbol „borbenog“ novinarstva u Srbiji i
ovom dijelu Evrope. Mogu li mediji biti istovremeno nezavisni i angažovani?
MATIĆ:
Ja jedino tako razumem novinarstvo. Jer, ne zaboravite, s nezavisnošću i
angažovanošću ide i poverenje, a s poverenjem i slušanost, gledanost, čitanost.
Nivo angažovanosti sami određujete. Nekada su dovoljni samo angažovani tekstovi
koji pokreću, a nekada i veoma konkretan angažman kao što smo ga imali za vreme
Miloševićevog režima, ili sada s brojnim socijalnim i humanitarnim akcijama.
MONITOR:
Istraživačko novinarstvo RTV B92, posebno ono u Insajderu, više puta je bilo
praćeno pokretanjem istražnih postupaka protiv lica koja se pominju u
emisijama. To je za vas bila jedna nepoželjna dinamika. Kako biste danas
razumjeli te postupke pravosuđa?
MATIĆ:
To dosta govori ne samo o pravosuđu nego i o moći kojom raspolaže javnost. Da
nema toga, teško da bi pravosuđe reagovalo i posle raznih medijskih
„otkrića“. Istovremeno, to dosta govori i o politizaciji našeg javnog
života i institucija. Verujem da pravosuđe neki put reaguje i zbog javnosti i
zbog političkih pritisaka da se javnost „zadovolji“. Kada sam pitao visokog
funkcionera policije zašto često hapse posle naših emisija a ne i ranije iako
poseduju dokaze, odgovorio mi je da je politička povezanost kroz različite
koalicije toliko široka da se uvek nađe neko ko na efikasan način blokira
završetak istrage i samim tim moguća hapšenja. Kao da smo u nekoj paralizi
funkcionisanja sistema i kao da svakoj bitnijoj odluci treba neverovatan
doping.
MONITOR:
Sa druge strane, vaši novinari i saradnici koji su bili najviše izloženi
prijetnjama i napadima, nijesu dobili ili veoma teško dolaze do satisfakcije na
sudu. Taj začarani krug dugo već ovdje prati novinarske sudbine?
MATIĆ:
Ovde nisu rešena ni ubistva novinara, pa je shodno tome teško očekivati da će
odnos prema novinarima i njihova zaštita biti u centru pažnje. Novinari su važni
samo kad je potrebno da političari ili državni službenici javno iskažu svoju
brigu za njih. Inače, neka posebna briga ne samo da ne postoji nego je često i
predmet ismejavanja. Pravosuđe ne razume ulogu medija i novinara, ne shvata
ulogu kontrolora javnog interesa. Veoma često smo ne samo nepravedno optuženi
već presude imaju funkciju i da nas ponize, unize našu profesiju i ulogu koju
imamo. Na žalost, često smo i sami krivi za takvu poziciju jer nema dovoljno ni
solidarnosti ni cehovskog angažmana.
MONITOR:
Sa druge strane, imamo fascinantnu storiju zloupotreba Rupert Mardokove
imperije u Velikoj Britaniji u stilu Građanina Kejna i Orvelovih romana, u
kojima su za učešće osumnjičeni i dijelovi državnih službi. Može li ona
umanjiti privlačnost tabloidnog novinarstva?
MATIĆ:
Teško da možemo da računamo da će u jednom času doći do zasićenja ovakvom
vrstom novinarstva. U osnovi, ovakvo novinarstvo samo je posledica određenog
stanja društva, posebno stanja u obrazovanju. Ako je opšte obrazovanje pa i
opšta kultura na tako niskom nivou da samo tabloidi mogu da zadovolje ljudsku
potrebu za saznanjem i radoznalošću, onda je ovo mnogo veći problem. Nije
nimalo slučajno da ovakvi primeri dramatične zloupotrebe medija, kao što je
Mardokova imperija – sa sve TV Foxom – dolaze iz najkonzervativnije političke
sredine. Pod liberalnim geslom, poziva se na rat i mržnju protiv drugih i
drukčijih, a istovremeno se prisluškuju sopstveni građani. To jeste užasno,
naročito kada nema drastične reakcije, na primer, da se mediji te imperije
nateraju da funkcionišu tako da u potpunosti poprave situaciju koju su
proizveli, što bi značilo da proizvode sadržaje koji bi odgovarali sadržajima
javnog servisa, ili sl.
MONITOR:
U modi je tzv. korporativna odgovornost. Osnovali ste Fond B92 i pokrenuli niz
važnih akcija pomoći građanima. Da li je to zato što ste vidjeli da država ne
uočava interese najugroženijih?
MATIĆ:
Naš cilj je da probudimo solidarnost i aktivizam kod svakog pojedinca, bez
obzira na njegove unutrašnje motive. Tu se ponovo vraćamo na temu angažovanog
novinarstva. B92 je od svog osnivanja praktikovao akcije koje se u moderno doba
nazivaju korporativna ili društvena odgovornost. Jednostavno, mislim da ne
možemo samo izveštavati o nesrećama a da ne pokušamo nešto i sami da uradimo
kako bismo posledice umanjili. Sada realizujemo akciju „Bitka za bebe“
kada smo ustanovili da Srbiji nedostaje 170 inkubatora za prevremeno rođene
bebe ili su ti inkubatori prastari i predstavljaju opasnost po bezbednost. Da
smo samo o tome izveštavali, bilo bi nabavljeno desetak inkubatora, ali smo
pokrenuli akciju i prikupićemo minimalno 100 inkubatora (na današnji dan, za
tri nedelje akcije, prikupili smo preko 60 komada, što je više od 600.000
eura). Kada rešimo ovaj problem, zaokružićemo i priču o uzrocima možda na
najubedljiviji mogući način. Paralelno radimo akciju „Hrana za enklave“,
jer se o Srbima u enklavama gotovo ne vodi uopšte računa u Srbiji, iako oni
žive na ivici socijalne katastrofe. Gradimo i dalje Sigurne kuće za žrtve
porodičnog nasilja (šest izgrađenih), digitalni pokretni mamograf pregleda žene
širom Srbije (preko 36.000 pregledanih do sada), itd… Ovakav angažman
jedinstven je u Evropi, i na to sam i lično ponosan.
MONITOR:
U evropskoj Srbiji živite pod policijskom pratnjom a da se ne otkriva ko vama i
kolegama konkretno ugrožava život, u evropskoj Crnoj Gori istražni sudija neće
da izađe kada se više puta pale automobili jedne privatne medijske kuće, a sve
je više prijetnji i napada na novinare. Tu kao da se radi o neobjavljenom ratu
moćnika kroz samo kozmetički dotjerane institucije?
MATIĆ:
Pošto sam i sam pod policijskom zaštitom, mogu vam reći da to nije nimalo
prijatna pozicija, samo saznanje da vam je život ugrožen, ali i situacija u
kojoj ste izgubili u potpunosti privatnost, a vaše kretanje je ograničeno. No,
ipak postoji određena briga institucija sistema, postoji komunikacija u kojoj
je cilj zaštita života. Frustrira, naravno, činjenica da se ne razotkrivaju oni
koji su prijetnja. Poznata mi je situacija u Crnoj Gori i mislim da je odnos
države nedopustiv. Paljenje automobila redakcije Vijesti koje nema konskvence u
hapšenju nasilnika nije jedini problem, još veći problem je činjenica da
izgleda da vlast daje podršku takvom ponašanju, kao da je društveno opravdano
to nasilništvo. Predstavnici vlasti moraju i efikasno delati, ali i stalno
osuđivati bilo koji oblik nasilja nad medijima i novinarima.
MONITOR:
U Beogradu je tužilaštvo u nekoliko istraga privelo više lica. Nedavno je
specijalni tužilac tvrdio da je tužilaštvo riješilo slučaj ubistva Slavka
Ćuruvije. Vjerujete li da će ovoga puta „slučaj Ćuruvija“ stići do suda
ili će poput istraga ubistava drugih novinara biti zaustavljen?
MATIĆ:
Pretpostavljam da će u jednom trenutku pravosuđe i policija morati da izađu sa
činjenicama koje su prikupili. Dovoljno bi, za početak, bilo kada bi potvrdili
ono što su iskopali sami novinari. Neka odatle krenu. Ipak, ja pokušavam da
animiram predstavnike naše vlasti, institucija sistema i predstavnike
međunarodne zajednice da napravimo zajedničko ekspertsko telo u koje bismo
pozvali poznate kriminologe da nam pomognu da otkrijemo gde se do sada grešilo
u istragama, na čemu smo i kojim putem bi trebalo da se kreću istrage. Za sada
imam podršku gotovo svih, od Saveta Evrope do predsednika Srbije, ostaje samo
da operacionalizujemo ovu ideju. Ne znam do čega je moguće doći, ali bar ćemo
znati sa čim može da se računa, bez mistifikacija i različitih spinovanja i
zloupotreba informacija.
Autor: Nastasja Radović
