ENStvari su se unekoliko izmenile, sada se ono što je bilo taksa na brojilo zamenjuje eufemizmom pretplata na javni servis, a sva je prilika da će se naplaćivati na isti način. Da li je, na ovom planu, sve isto samo je on daleko, retorsko je pitanje.
Elementarni zakoni formalne logike nalažu da se zapitamo kako da plaćamo pretplatu na nešto što ne postoji. Da, ne postoji javni servis, budući da imamo budžetski finansiranog mutanta Miloševićeve ratnohuškačke RTS, na čijem je čelu nezakonito izabrani autor panegirika posvećenih premijeru Vojislavu Koštunici, a u pogonu su, istina tek malo skrajnuti, realizatori čuvene uređivačke maksime: „Tenhika na svoja mesta, imam leševe k’o bombonice!“. Uz to imamo i Savet Agencije za radio – difuziju čiji je izbor blago rečeno krajnje sumnjiv. A oštrije rečeno, napravljen je tipični izdanak partijske volje, na način koji su izbegavali i neki realističniji funkcioneri Titovog doba.
Program državnog radija i televizije, kako god im tepali, pomalo je našminkan, ali se po njemu i dalje kao metastaza šire branitelji nacionalnih interesa viđenih očima stubova srpstva koji su naneli nenadoknadivu štetu svom i susednim narodima. To, kao i, recimo, tantijeme za besmislene reprize nepotrebnih serijala, građani bi trebalo da dodatno finansiraju. O arhaičnim programima Radio Beograda – čast Drugom i Trećem programu – gde ni džinglovi onog doba nisu promenjeni, da i ne govorimo. Opravdanja koja stižu iz vrha Kuće čiji je zajednički imenitelj nasleđe (nepotrebna radna snaga, dugovi, loša tehnika, moralni bekgraund) nisu prihvatljiva u kontekstu uvođenja pretplate. Kao ni priče o gubljenju komercijalne utakmice sa drugim televizijama koje su na specifičan način besmislene.
Građani, naravno, treba da finansiraju obrazovni i kulturni program, dramsku produkciju, kultivisani radio program koji dopire do najvećeg broja slušalaca. Treba im, međutim pružiti valjane dokaze da o informativnom i ostalim programima, kadrovskoj politici, programskoj šemi, ne odlučuje partijsko – tajkunska oligarhija.
