Pero na Kosovu

Pero je u školi verovatno učio o NATO bombardovanju i žrtvama koje pripadaju srpskoj zajednici. Verovatno nije bilo lekcija o albanskim žrtvama, Podujevu, porodici Bogujevci, hladnjačama i Batajnici. Za razliku od mnogih građana Srbije njegovih godina, o svemu ovome je čitao sam. Postao je novinar, koji pokušava da svoj posao radi što bolje ume.

Pre par dana, Pero je sa dosta drugih gostiju iz Beograda (službeno) krenuo u Prištinu na festival „Mirëdita, dobar dan“. Kada je stigao, na jednoj od društvenih mreža je „okačio“ svoju lokaciju i tri (emotikona) zastave Kosova.

Zastave su neupadljive i prvo su izazvale par uobičajenih tabloidnih tekstova u kojima je proglašen za „Đilasovog novinara“, dok je zastava proglašena za zastavu „nezavisnog Kosova“. Od tog trenutka, broj i intenzitet pretnji zajedno sa fotografijama na kojima se daju instrukcije kako ga treba zaklati (kao svinju) postaju realnost sa kojom se ovaj mladi novinar po prvi put suočava. Naravno, tužilaštvo ćuti, a od predstavnika vlasti se ne može očekivati bilo kakva reakcija.

Sa druge strane, oni koji u zastavi Kosova vide problem podelili su se u nekoliko grupa, ali sem mržnje i poziva na nasilje nijedna grupa ne uspeva da objasni u čemu je problem. Upravo suprotno, pokazuju da je svaka rasprava o zastavi potpuno bespredmetna.

Opcija 1: Isticanje zastave Kosova je uvredljivo za građane Srbije.

Ukoliko je ova teza tačna valjalo bi znati koje zastave se smatraju uvredljivim, prema kom zakonu, koji organ utvrđuje listu takvih zastava i po kojoj proceduri. Takođe, ne nudi se objašnjenje kako bi se rešio konflikt između slobode mišljenja (i izražavanja) i pomenute „uvredljivosti“.

Opcija 2: Isticanje zastave Kosova je protivno Ustavu

Prvi deo ove grupe se poziva na poznatu preambulu Ustava Srbije prema kojoj slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji. Iako Ustav nameće obavezu državnim organima, nikakva obaveza u pogledu mišljenja o statusu Kosova se ne bi mogla nametnuti građanima, jer bi to bilo u suprotnosti sa članom 46. Ustava koji garantuje slobodu mišljenja, kao i međunarodnim standardima u ovoj oblasti.

Drugi deo zastupnika ove opcije tvrdi da je novinar Pero Jovović isticanjem zastave Kosova povredio član 9. Ustava Srbije koji govori o tome da je teritorija Srbije jedinstvena i nedeljiva, ali propuštaju da objasne vezu između tri emotikona bez ikakvog propratnog komentara i navodne povrede Ustava.

Opcija 3: Isticanje zastave Kosova je protivno Krivičnom zakonu

Od nekoliko „ponuđenih“ članova na društvenim mrežama, zagovornici ove škole mišljenja najviše nude član 173. Krivičnog zakonika koji govori o izlaganju poruzi Srbije, njenog grba, zastave ili himne. S obzirom da državni organi (pa time ni sudovi) ne priznaju Kosovo, oni ne priznaju ni zastavu Kosova, a teško bi se moglo dokazati i kako je isticanjem ove zastave Srbija izložena ruglu.

Druga mogućnost bi bio popularni član 317. koji predviđa kažnjavanje onih koji izazivaju nacionalnu, rasnu i versku mržnju i netrpeljivost.

Član je popularan jer ga konzervativni krugovi u Srbiji sve češće koriste kako bi podnosili krivične prijave za „mržnju prema srpskom narodu“. Za sada nikada nisu imali uspeha, a ne deluje da bi to bilo moguće ni zbog tri emotikona Kosova na nečijem profilu na nekoj od društvenih mreža.

Opcija 4: Zastava je uvredljiva jer je Kosovo je Srbija

Ukoliko je Kosovo Srbija, onda „zastava“ u stvari nije zastava Kosova i morala bi se tretirati isto kao i neka zastava „Republike Kraljevo i Čačak“ ili „Kneževine Niš i Aleksinac“. Naravno, ni ova grupa, kao ni prethodne nije ni čula za presude Evropskog suda za ljudska prava (npr. Tokes protiv Rumunije, Faber protiv Mađarske) u kojima se ovo pitanje razmatralo. Deluje da ih to ne bi ni zanimalo.

Bez obzira kojoj grupi pripadaju, jedno im je zajedničko. Svi oni ne razumeju osnovna ljudska prava. Potpuno im je nezamislivo da svako ima pravo da misli šta želi, bez obzira koliko to mišljenje bilo čudno, smešno, šokantno ili glupo. Nadalje, ne razumeju da svako svoje mišljenje sme slobodno izraziti ili razmenjivati, sve dok ta razmena ne uključuje pozive na nasilje, mržnju i diskriminaciju.

Ne razumeju ni da pozivanje na fizičku eliminaciju ili nasilje iz bilo kog razloga predstavlja krivično delo. Nažalost, to nisu razumele ni stotine onih koje smo od 2009. prijavljivali zbog pretnji koje su svake godine prethodile Prajdu. Po pravilu, pred sudom su se uvek kajali, izvinjavali i govorili da nisu mislili ozbiljno.

Međutim, u slučaju pretnji Peri Jovoviću, hajku su započeli oni koji se predstavljaju kao njegove kolege. Za razliku od izvinjenja koje smo dobijali od onih koji su nam pretili zbog Prajda, Pero nikada neće dobiti izvinjenja od svojih „kolega“.

Bez obzira na mehanizme koji u teoriji postoje, oni i njihovi nastavljači na društvenim mrežama neće snositi nikakvu odgovornost i doprineće tome da neke nove pretnje postanu brutalnije.

Jednoga dana će neko možda ove pretnje ostvariti u praksi i svi će biti šokirani. Ovakvi slučajevi će po pravilu proći bez sudskog epiloga, što iznova pokazuje da insistiranje na pristupu pravdi za sve, vladavini prava i slobodi medija treba da bude osnova politike zapada prema Srbiji.