EN
Samo pukom srećom ionako crni april za novinare i medijske radnike u Srbiji nije od 2007. postao još crnji. Iako nikad nisu otkriveni ni počinioci ni nalogodavci, dve ručne bombe postavljene na prozor prizemnog stana u kojem je s porodicom živeo Dejan Anastasijević teško da su mogle imati drugačiji cilj. Štaviše, kada je jedna od njih eksplodirala, u rano jutro 14. aprila 2007, njeni fragmenti probili su prozore i venecijanere i zabili se na nekoliko mesta u spavaćoj sobi u kojoj je sa suprugom spavao tadašnji novinar Vremena.
Jedan geler završio je na samo 20 centimetara od njih.
Anastasijević je preminuo pre tri godine i za života od nadležnih nije uspeo da čuje ništa osim da je „postupak još u predistražnoj fazi“. Mediji koje ni s protokom godina nije napuštalo interesovanje za ovaj slučaj, među kojima je i Cenzolovka, uspevali su da iz tužilaštva izvuku još poneku šturu rečenicu, poput da se „predmet nalazi na veštačenju“, ali i da se preduzimaju „druge radnje u pravcu identifikacije izvršilaca“.
Ćutanje Višeg tužilaštva
Uoči 15. godišnjice pokušaja ubistva, iz Višeg tužilaštva nismo uspeli da dobijemo ni neku, makar opet šturu formulaciju. Tako će april do daljeg ostati mesec nerešenih zločina protiv novinara, a Srbija zemlja nedostižne pravde.
Najbliži zadovoljenju pravde je slučaj ubistva Slavka Ćuruvije. Dva puta izrečena prvostepena presuda optuženima za ubistvo novinara i izdavača, 11. aprila 1999, po drugi put je pred Apelacionim sudom. Novinarka Duge Radislava Dada Vujasinović ubijena je 8. aprila 1994, a Više javno tužilaštvo i taj predmet još uvek drži otvorenim.
Takođe aprila 1999, 12 dana nakon ubistva Ćuruvije, u bombardovanju zgrade RTS-a poginulo je šesnaest radnika te kuće. Zbog toga što nije preduzeo mere da se zaposleni te noći zaštite i evakuišu, tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović osuđen je na 10 godina zatvora, i on je tu kaznu odslužio 2012. godine. Niko drugi zbog te tragedije nije odgovarao.
U prastare nerešene slučajeve spada i ubistvo dopisnika Večernjih novosti iz Jagodine Milana Pantića, 11. juna 2001.
„Iz dosad prikupljenih podataka proizlazi da je nepoznati izvršilac dana 14. aprila 2007. u dva sata i 45 minuta na simsu prozora aktiviranjem ručne bombe na prozorskoj metalnoj okapnici izazvao osećanja straha i nesigurnosti kod građana zbog čega se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu terorizma iz člana 312 Krivičnog zakona, za koje je stvarno i mesno nadležan Okružni sud u Beogradu, a zaprećena kazna za to delo je od tri do 15 godina zatvora. Dakle, ne smatram da je ovde bilo reči o izazivanju opšte opasnosti, već ovo delo ima elemente terorizma“, izjavila je za Danas, dve nedelje nakon eksplozije, tužiteljka Gordana Čolić iz Trećeg javnog tužilaštva.
Na stranu pravne kvalifikacije, za dobar deo novinara i javnosti postavljanje ručnih bombi na prozor Dejana Anastasijevića bio je i ostao – pokušaj ubistva. Sve drugo, a nije da nije bilo takvih interpretacija, zaudaralo je na cinizam i bedni pokušaj relativizacije zločina koji samo sticajem okolnosti nije odneo žrtve. Zar kašikare na prozoru spavaće sobe, aktivirane u doba kad u njoj neko spava, uopšte i mogu da imaju neku bezazlenu svrhu?
Redakciju Dejanovog matičnog Vremena ubrzo je posetio tadašnji predsednik Boris Tadić, Anastasijeviću i Vremenu su se javili tadašnji ministar policije Dragan Jočić, direktor BIA Rade Bulatović, kao i premijer Vojislav Koštunica. Pala su uveravanja da će slučaj biti rasvetljen u najkraćem roku.
U tom trenutku, nijedno od tri ubistva novinara u Srbiji od 1994. još nije dobilo sudski epilog. I svako bi tada mirne duše obećanja Anastasijeviću podveo pod kurtoaziju, nešto što se u datoj situaciji jedino i može reći, dodatno imajući u vidu da je u mandatu iste te vlasti na smrt isprebijan Milan Pantić i da istraga ni posle šest godina nije imala opipljivih pomaka.
U ubistva umešana država
A o nerešenim ubistvima novinara Anastasijević je govorio za Cenzolovku aprila 2017. godine.
„Svi ti slučajevi imaju nešto zajedničko, a to je da postoje jake indicije da su u te slučajeve umešani državni organi. Bilo kao institucije, bilo kao državna bezbednost, bilo kao pojedinci na vlasti, kao u slučaju Pantića. Takvi se slučajevi po pravilu nikada ne razrešavaju, i to predstavlja problem ne samo za mene, ne samo za novinare, nego i za sve građane Srbije. Ili bi bar trebalo da predstavlja problem. Za vlast to očigledno nije problem.“
Da bi i njegov slučaj mogla da zadesi nezainteresovanost nadležnih, Anastasijeviću nije bilo potrebno mnogo da shvati, te je odlučio da se sam igra „privatnog detektiva na sopstvenom slučaju“.
Svoja saznanja o mogućim motivima za postavljanje bombi i eventualnim nalogodavcima podelio je oktobra 2007. u autorskom tekstu za nedeljnik Vreme „Ko mi je stavio bombu na prozor?“ Tu, između ostalog, otkriva da je tokom 2006. iz Haškog suda bio upozoren da je lider SRS-a Vojislav Šešelj po svojoj supruzi Jadranki u Beograd poslao spisak potencijalnih svedoka koje bi trebalo zastrašiti ili eliminisati, među kojima je i Anastasijević. Mogući razlog? Njegovo svedočenje u Haškom tribunalu protiv Slobodana Miloševića 2002. godine, „iz kojeg je deo svedočenja koji se odnosi na Šešelja tužilaštvo uvrstilo u dokaze protiv vojvode“.
U istom tekstu naveo je i saznanje da je upravo u aprilu te godine bio predviđen za svedoka protiv nekadašnjeg šefa Resora državne bezbednosti Jovice Stanišića, ali da o tome, zbog propusta, nije blagovremeno obavešten. Ali zato jesu bili Stanišićevi advokati. Anastasijević je potom odbacio mogućnost da svedoči protiv Stanišića i Šešelja.
„Moram još jednom da naglasim da su sve što sam gore izneo činjenice, ali da se ne usuđujem da na osnovu njih tvrdim da Vojislav Šešelj i/ili Jovica Stanišić imaju bilo kakve veze sa bombom na mom prozoru. Optužujem, međutim, organe otkrivanja i gonjenja da nisu smogli volje i hrabrosti da otklone opasnost za mene i moju porodicu. Priznajem da sam bio neprijatno iznenađen nedavnom izjavom ministra Jočića da će moj slučaj teško biti rešen ’jer nije lako otkriti nešto za šta nema povoda’. Ovim je ministar celu priču sveo na nivo više sile, takoreći elementarne nepogode.“
Fasciklu na dnu fioke niko nije ni pipnuo
Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić prošle je godine predložio da kancelarija koju vodi Dragan Kecman u MUP-u, a koja je vezana za rad te komisije, dobije mandat da se bavi i slučajevima pokušaja ubistava ili nerešenim slučajevima.
Matić je nazvao „sramotnim“ to što niko nije ni saslušan nakon Anastasijevićevog teksta, kojim je, kako je rekao, dato „sasvim dovoljno elemenata za istragu“.
„Mislim da je Dejan sam, u svom tekstu, razrešio taj slučaj i dao sasvim dovoljno elemenata za istragu. Koliko ja znam, on je dao iskaz u MUP-u povodom svojih saznanja, ali, opet, koliko znam, ništa se posle toga nije dogodilo. Niti je saslušan Vojislav Šešelj, kada se vratio iz Tribunala, na ovaj slučaj, niti je bilo ko drugi saslušan, od onih za koje se sumnja da su učestvovali u ovom pokušaju atentata. I to je nešto što je sramotno.“
Anastasijević je za Cenzolovku svojevremeno rekao da misli da je „postupak zastao u predistražnoj fazi posle nekoliko nedelja, nakon čega je policija sav prikupljeni materijal poslala u tužilaštvo“ i da „tamo i dan-danas verovatno stoji na dnu neke fioke“.
„Prema mojim najboljim saznanjima, ta fascikla nije ni pipnuta.“
Od tada do dana, možda je i pipnuta. Opipljivih rezultata i dalje nema, tako govore tradicionalno šture informacije iz tužilaštva, kad stignu do medija.
Anastasijević je rođen 1962, a preminuo je posle duge i teške bolesti 24. aprila 2019. U tom trenutku bio je urednik Bi-Bi-Sija (BBC) na srpskom jeziku. Bio je dugogodišnji novinar Vremena, saradnik B92, dopisnik američkog magazina Tajm (Time) i drugih značajnih medijskih kuća.
Godišnja nagrada NUNS-a za istraživačko novinarstvo od 2020. godine nosi njegovo ime.
