PLUSKVAMPERFEKAT

Kruna tadašnjeg delovanja naše organizacije bila izrada i štampanje Kodeksa novinara Srbije. Iako nije bilo dovoljno razumevanja pojedinih članova za činjenicu da se krovni etički i profesionalni dokument donosi sa UNS-om, članovi IO su jednoglasno procenili da je mnogo važnije što će kodeks važiti za sve novinare u Srbiji

Više od dvadeset godina je prošlo od vremena kada su me kolege iz tadašnjeg Izvršnog odbora NUNS-a takoreći naterale da se prihvatim kandidature za budućeg predsednika udruženja. Imena prethodnika – Dragana Nikitovića, Gordane Logar, Miše Vasića, Goce Suše i Milice Lučić Čavić – bila su isuviše impresivna da bih tek tako sebi dozvolio i samu pomisao da mogu zauzeti njihovo mesto.

Međutim, pretegli su argumenti ostalih članova Izvršnog odbora i tadašnjeg generalnog sekretara Sanje Ćosić: zbog haosa na medijskoj sceni nastalog nakon ubistva premijera, višemesečne teške bolesti aktuelne predsednice Milice, nekontrolisanog bujanja tabloidnog novinarstva, ali i bahatih uputstava Bebe Popovića o tome kako treba izveštavati u vreme akcije Sablja, profesionalni novinari su počeli da gube poverenje u moć samoorganizovanja. Zato je povratak energije s početka dvehiljaditih bilo potrebno osigurati kandidovanjem nekog iz tima Goce Suše, koja se u članstvu s pravom percipira kao najozbiljniji i najuspešniji predsednik u istoriji NUNS-a.

Po tada važećem statutu, kvorum za glasanje činilo je najmanje dvesta članova, za predsednika je kandidovano pet ljudi i rezultat je bio da sam se našao na mestu o kojem samo nedelju dana ranije nisam ni sanjao. Prvo što sam proverio kada sam ušao u kancelariju bilo je stanje kase – šest i po hiljada evra. Dovoljno za elementarno funkcionisanje u naredna dva meseca: tri skromne plate za sekretara, sekretaricu i jednu službenicu, plaćanje kirije za korišćenje sprata u Domu štampe i ništa više. Zakleo sam se sebi da oni koji budu došli posle nas neće zateći takvo stanje.

Prvi veliki projekat koji nam je omogućio da stanemo na noge, bila je kampanja za otkrivanje ubica Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, gde nam je veliku pomoć pružila beogradska kancelarija IREX i koleginica Ljiljana Smajlović koja je tada bila na njenom čelu. Produkciju novinskih, radijskih i TV oglasa je uradila B92, a zahvaljujući specijalnim popustima za objavljivanje koji su dogovoreni sa Aleksandrom Tijanićem sa RTS-a, Manojlom Vukotićem iz kompanije Novosti i Milanom Mišićem iz Politike, deo novca ostao je u kasi udruženja i privremeno smo mogli da odahnemo.

Sledeća akcija bila je obnova Dosijea o medijima, uz finansijsku podršku Norveške narodne pomoći i veliko zalaganje kolege Dragutina Rokvića. Bez njegovog nesebičnog truda ne bi bilo moguće angažovanje za svaki broj po tridesetak autora iz raznih redakcija, čime smo želeli da, s jedne strane, poštujemo raznolikost tek oslobođene medijske scene u Srbiji, a s druge, da pristojnim honorarima omogućimo solidnom delu kolega dodatnu zaradu.

Usledili su odlični višednevni projekti profesionalnog usavršavanja koji su, uz pomoć kancelarije OEBS-a i američke ambasade, paralelno održavani u Beogradu i na Paliću, gde su na različite teme govorili izuzetni strani i domaći predavači, gde su bili pokriveni svi troškovi i kroz koje je za dve godine prošlo nekoliko stotina novinara, pre svega iz lokalnih i regionalnih medija. Najveći teret organizacije ovih skupova podnele su tri dame: novi generalni sekretar Ceca Preradović, sekretarica Sandra i dobri duh NUNS -a mala Mira.

Bitan segment funkcionisanja NUNS-a u to vreme bilo je funkcionisanje po sekcijama, zasnovano na samoorganizovanju i punoj logističkoj podršci udruženja. Vrlo aktivno su počele da funkcionišu sekcije frilensera i fotoreportera i snimatelja.

Mislim da je kruna delovanja naše organizacije u periodu od 2004. do 2006. godine izrada i štampanje Novinarskog kodeksa (Kodeksa novinara Srbije). Iako nije bilo dovoljno razumevanja pojedinih članova za činjenicu da se krovni etički i profesionalni dokument donosi u saradnji sa Udruženjem novinara Srbije, Izvršni odbor i predsednik su jednoglasno procenili da je mnogo važnije što će kodeks važiti za sve novinare u Srbiji i što će njegov tekst sačiniti naši ugledni članovi, Dimitrije Boarov i Dragan Janjić.

Važan momenat za funkcionisanje udruženja bila je i odluka suda o sudbini Doma štampe, zahvaljujući kojoj smo u Resavskoj svoji na svome. Naša želja da novinari u Srbiji upravo NUNS dožive kao svoju kuću rezultirala je 2006. godine sa više od pet hiljada aktivnih članova i Izbornom skupštinom u Sava centru, koja po prvi put nije imala problema s kvorumom. Funkcija predsednika nije bila profesionalna, a sve bitne odluke donošene su uz većinsko glasanje na izvršnom odboru. Posle dve godine, udruženje u svojim prostorijama više nije bilo podstanar, a NUNS je novoj upravi ostavio šezdesetak hiljada evra u kasi i još dvostruko više u projektima.