EN
Izmene i dopune medijskih zakona sve više liče na iščekivanje Godoa i služe kao odličan argument onima koji se pravdaju da ne može ništa da se uradi dok se ne izmeni zakon. To naravno ne stoji jer je dosledna primena postojećeg pravnog okvira sasvim dovoljna da spreči zloupotrebe ako postoji iskrena politička volja. Pasivni stav druge strane rukovodi se tezom da se na još jednom primeru pokazuju da je cela priča o reformskom procesu čisto zamajavanje jer se sistem ne da popraviti “dok naši ne dođu na vlast”. Pošto ti idealistički zamišljeni “naši” nikada neće doći na vlast, ni ova teorija ne drži vodu.
Veliki je problem što je trenutni saziv Ministarstva kulture i informisanja svojim postupanjem legitimizovao sve ono što Vladan Stefanović i njemu slični godinama rade u domenu projektnog sufinansiranja. Zvaničan sastanak predstavnika njegovog udruženja sa ministarkom Gojković u prostorijama ministarstva i lično imenovanje u 35-članu nefunkcionalnu radnu grupu u kojoj je većina radila na opstrukciji procesa izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i medijima još uvek čekaju na odgovor i zdravorazumsko tumačenje predstavnika vlasti koji su o tome odlučivali.
Ne može se očekivati da Vladan Stefanović i slični njemu mogu da budu bilo kakvi reformatori kada su vinovnici i protagonisti onoga što su profesionalno istražili Branko M. Žujović u Vojvodini i Ivana Petrović u Nišu (o čemu ću tek pisati u jednom od narednih Dnevnika). Zato i ne čudi da su proaktivni i konstruktivni predstavnici reprezentativnih udruženja ostali u manjini, blokirani u nastojanjima da se stvari pokrenu sa mrtve tačke. Godina nakon formiranje ove grupe kojoj je istekao mandat, treba podvući crtu i izvući zaključak šta i kako dalje pošto ovako više ne ide. Koncept mešanja “žita i kukolja” doživeo je slom. Usiljen koncept relativizacije pokazao je svoj besmisao kroz impotenciju ove Radne grupe o čemu sam pričao i na sastanku sa premijerkom, ministarkom, šefovima delegacije EU i OEBS-a, brojnim koleginicama i kolegama…
Pričao sam o tome i juče na skupu u UNS-ovom Medija centru o zloupotrebama projektnog suifinansiranja na kojem sam očekivao da se pojavi makar neko iz resornog ministarstva. Nisu došli stavljajući nam do znanja da smo u pravu kada iniciramo da sektor informisanja više ne bude deo Ministarstva kulture već samostalno ministarstvo ili novo ministarstvo u fuziji sa resorom telekomunikacija na tragu Poglavlja 10 (Mediji i infomaciono društvo).
Porazno zvuči da osam godina nakon usvajanja medijskih zakona, pet lokalnih samouprava nije raspisalo nijedan konkurs za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja. Voleo bih da čujem šta na tu temu imaju da kažu čelnici Rače, Gadžinog Hana, Sjenice, Lapova i Bosilegrada. Verovatno se osećaju moćno jer imaju nečiju podršku dok krše zakone i dok je Ministarstvo kulture i informisanja pasivni posmatrač njihovog bezakonja.
Činjenica da je u Vojvodini za tri medijska konkursa ove godine podeljeno 70 miliona dinara za 193 medijska projekta (od pristiglih 312) gleda se sa drugačijom dioptrijom kada se zna šta u pokrajini nekažnjeno rade Vladan Stefanović i njemu slični kojima je dozvoljeno ono što nama običnim smrtnicima nije. Voleo bih da se ovim povodom oglase makar pravobranioci i inspekcije.
Dok god ne bude sankcionisano ovakvo ponašanje u domenu projektnog sufinansiranja ovde neće biti bolje. Zato je vreme za podvlačenje crte.
