Prema njegovim rečima, za više lica je na druge načine utvrđeno da su lagala prilikom davanja iskaza pred policijom, a neka od njih, čak i pred istražnim sudijom, naročito u pogledu toga šta su radili i čime su se bavili u trenutku ubistva Ćuruvije 11. aprila 1999.
Na pitanje da li se „detektor laži“ može primeniti i na rasvetljavanje ubistava „starijih od deceniju“, Marko Milošević, stručnjak Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, kaže za Danas da je, ukoliko slučaj nije formalno zatvoren i istraga okončana, upotreba poligrafa moguća je kao i bilo koja druga istražna radnja.
– Za poligraf je potreban ili sudski nalog, što bi trebalo da je regulisano novim Zakonom o krivičnom postupku, i o čemu više znaju pravnici, pošto je tumačenje zakona malo fluidno, ili dobrovoljni pristanak. Činjenica je da je poligraf sredstvo koje se sve više primenjuje u kriminalističkoj obradi. Sad da li bi ljudi, čije se fiziološke reakcije na njemu mere, mogli zbog stresa i onog što je u medijima objavljeno, da reaguju uznemireno, a ne zato što su krivi, vrlo je sporno. Neka istraživanja rađena u Bosni pokazuju da na poligraf najčešće pristaju povratnici u krivičnim delima, koji potom nalaze često i pripisuju stresnoj situaciji. Tu je sad pitanje i obučenosti i veštine onih koji poligraf upotrebljavaju, ali uz dobrovoljni pristanak ili nalog suda, sam protok vremena, napisi u medijima i stres zbog njih, ne bi trebalo da ospore ovo sredstvo, smatra Milošević. On dodaje da se i veština ispitivača razvija, te je verovatno da postoje određena „kontrolna“ pitanja i za situacije kada je reč o događaju koji se zbio pre 10 ili 15 godina.
„Pad“ pa sastanak
– Interesantan je slučaj jednog od ispitanih (u slučaju Ćuruvija) koji je „pao“ na poligrafu, a odmah nakon poligrafskog ispitivanja se prvo javno, a zatim tajno sastao sa jednim licem koje je označeno kao organizator ubistva, ističe Veran Matić.
