ENRadio televizija Kragujevac, u minulih desetak godina je u više navrata bila u fokusu. Najpre i ponajviše zbog pokušaja političkog preotimanja te medijske kuće (krajem 1996. i početkom 1997), zatim zbog navodnih finansijskih i drugih malverzacija i mahinacija unutar firme i oko nje. Poslednjih dana pozornost javnosti na RTK usmerava nedavno, za mnoge ovde, nenadano davanje saglasnosti Vlade Srbije za početak postupka privatizacije te medijske kuće, a koja bi, prema proceni nadležnih državnih institucija, mogla da bude okončana do sredine naredne godine. Pored zatečenosti šumadijske javnosti, pa i kragujevačke gradske uprave, nevolja sa odlukom Vlade Srbije leži, čini se, u ovom slučaju na ne baš neosnovanoj pretpostavci dela javnosti i same gradske uprave, da ona (odluka) ima i svoju političku pozadinu i da je posledica svojevrsne političke smicalice dela Vlade Srbije, pre svega onog zaduženog za medije.
Utisak da slučaj davanja saglasnosti za pokretanje privatizacije RTK ima političku pozadinu, te da je i posledica svojevrsne političke smicalice dela republičke Vlade pojačava se činjenicom da RTK, kao i svi ostali elektronski mediji u Srbiji, još uvek nema ni frekvenciju za rad, niti se zna kada i da li će je uopšte dobiti. Otuda bi budući vlasnik te medijske kuće kupio ili „mačku u džaku“, ili, pak, neko kome nije u interesu proizvodnja televizijskog i radio programa. A možda je, spekuliše se ovde, već napravljen dil između potencijalnog kupca i pojedinaca ili grupa u nadležnim državnim institucijama, koji podrazumeva i obećanje o sigurnom davanju frekvencija RTK kao budućoj regionalnoj medijskoj kući.
Da je davanje saglasnosti Vlade Srbije za pokretanje postupka privatizacije RTK uveliko došlo u nevreme svedoče i činjenice da tu medijsku kuću opterećuju mnoge nepoznanice i sumnjive okolnosti vezane za njeno poslovanje u minulom periodu. Nadležni državni organi, naime, i dalje vode istragu o načinu trošenja inostranih donacija RTK, o ugovoru između te medijske kuće i kablovske distributivne mreže SBB, kojim je RTK, prema svojevremenim informacijama iz ovdašnje policije, drastično finansijski oštećena.
Zašto je, onda, ili bolje reći ko je u Vladi Srbije presudno uticao da se u RTK, u ovakvim okolnostima, pokrene postupak privatizacije? Upućeniji u (ne)prilike na domaćoj političkoj sceni sumnjaju da iza ovog poteza Vlade Srbije stoje bivši „partijski kamaradi“ gradonačelnika Kragujevca Veroljuba Stevanovića, koji su na vodećim funkcijama u republičkom Ministarstvu kulture i medija. Radi se, smatraju u ovim krugovima, o „revanšu“ Stevanoviću za proletošnje cepanje SPO i formiranje nove stranke – Srpskog demokratskog pokreta obnove. Koliko su sumnje ove vrste osnovane, pouzdano se, naravno, ne može utvrditi, kao što se još uvek ne zna ni koliko su pouzdane špekulacije da se među potencijalnim kupcima RTK nalazi i još jedna politička grupacija koja, blaže rečeno, nije u najboljim odnosima sa gradonačelnikom Kragujevca i njegovom ekipom u ovdašnjoj vlasti. No, činjenica je, ipak, da u rečenim pretpostavkama i spekulacijama ima podosta „dima“, a gde je „dima…“
Naravno da gradonačelnik Kragujevca i ovdašnja gradska uprava, kao i sindikalci i zaposleni u RTK ne sede skrštenih ruku. Naprotiv, istoga dana kad je ovde obznanjeno da je Vlada dala saglasnost za pokretanje postupka privatizacije RTK, Stevanović se oglasio porukom da će od premijera Vojislava Koštunice biti zatraženo da taj postupak bude obustavljen sve dok se u RTK ne razreše mnoge sporne stvari, a posebno sporan ugovor te medijske kuće sa kablovskom distributivnom mrežom SBB, koji je predmet istrage nadležnih državnih organa. Već sutradan (prekjuče) Stevanović je tako intonirano pismo uputio na adresu premijera Koštunice, a juče su se javnosti i Vladi Srbije obratili i sindikalci i zaposleni u RTK, zahtevajući da se pokretanje postupka privatizacije RTK odloži – do daljeg, barem dok se ne vidi kada će i da li će ta medijska kuća da dobije frekvencije za rad.
Nije na odmet podsetiti se ni događaja iz bliske prošlosti RTK, odnosno kraja 1996. i početka 1997. godine, kada su na hiljade Kragujevčana gradsku televiziju branile danonoćnim uličnim protestima i blokadom puta Kragujevac-Batočina, koja je okončana žestokim sukobom sa policijom u kojem je, sa obe strane, bilo i „krvavih glava“, pa i teže povređenih. Krajem 1996. socijalisti su, naime, i ovde bili izgubili vlast, ali su nakon toga došli na ideju da pre primopredaje te vlasti RTK pripoje RTS, kako bi na taj način zadržali monopol na šumadijskoj medijskoj sceni. Svojevrsnom pravnom gimnastikom socijalisti su tih dana čak bili uspeli da RTK pripoje sistemu RTS, ali je, početkom 1997. a nakon masovnih i žestokih protesta Kragujevčana, ta odluka proglašena ništavnom, i RTK je do dana današnjeg ostao u ingerenciji osnivača – Skupštine grada.
Politička situacija u današnjoj Srbiji uveliko nije identična onoj iz vremena vladavine Slobodana Miloševića, ali aktuelni slučaj RTK nedvosmisleno upućuje na više no osnovanu pretpostavku da, uprkos svim zaklinjanjima na „vernost“ evropskom putu Srbije, žilavo opstaju nastojanja da se iz političkih kuhinja i dalje kreira budućnost srbijanske medijske scene.
Zoran Radovanović
