EN
Naime, u onih par slobodnih medija tokom vladavine Slobodana Miloševića, gostovali su i međusobno debatovali jedino političari. A zatim, po medijima najednom gostuju, debatuju, smatraju, mrsomude, tumače i koješta predviđaju – politički analitičari, odnosno stručnjaci opšte političke prakse.
U pitanju su dežurni prognozeri naše političke budućnosti ili komotni proricači naše društvene sudbine, te redovno gostujući i neumorni (i neispavani) imači mišljenja po jutarnjim programima, odnosno – politički vrači-pogađači.
A gde se to izučava ovaj zanat i zašto nigde?
Niko ne zna koja se tačno škola završava za ovu vrstu posla ili angažmana, odnosno šta dotičnu osobu kvalifikuje da bude taj medijski rado viđen gost, bilo na “Hepiju” ili na “Novoj”. Baš kao ni čemu to služi – a usput i ne radi. Jer, njihove su prognoze neretko bile i ostale temeljno pristrasne, krajnje neutemeljene, ideološki providne i ubedljivo promašene.
„Lepota“ argumenata:
Izbori su završeni pre mesec i po dana (a glasovi izbrojani gotovo juče). I sad, neka posebno nastrane individue, perverzno sklone medijskoj arheologiji, iskopaju koliko ispravnih prognoza su, pre izbora, bili ponudili naši famozni politički analitičari ili marketinško-medijski eksperti?
Jesu li išta pogodili i koliko široko su omašili?
Bilo je tu raspojasanog optimizma, narajcanog zanosa i razgolićenog popaljivanja oko smene režima, zar ne?
Kad ono šipak.
I što samo dodatno i veoma štetno gurka naše Petre Petroviće sa uplatnica u političku apatiju i odustajanje od cele te demokratske gužve.
Analitičari su i osobe vođene prenapučenom sujetom, pa umesto da zaista (u)poznaju biračko telo, oni radije polaze od samih sebe, svojih prijatelja, te (onlajn ili oflajn) društvenog mehura u kojem obitavaju udobno. To jest, koji vašarski tašto smatraju da je i onaj prosečni glasač baš poput njih samih iz ogledala.
A, umesto da zatraže pomilovanje, ili bar izbegavaju medije neko vreme, promašaji neće sprečiti naše političke analitičare da politički analiziraju.
Ako bismo želeli da kritički mislimo, prva stvar koju valja poduzeti jeste da tvrdnje, analize i prognoze koje izriču neki autoriteti, procenjujemo i na osnovu razmatranja tog autoriteta.
Na primer, poput procene svedoka na nekom suđenju. Koliko su ona ili on kredibilni, kvalifikovani ili stvarni svedoci?
Zatim, eksperti obično govore na dva fundamentalno različita načina. Jedni iznose činjenice, analiziraju ih – ali i sintetišu – i zatim donose svoje zaključke na osnovu dokaza.
Isto kao i u nauci, sudnici ili lekarskoj ordinaciji prilikom postavljanja dijagnoze. Dok oni drugi samo iznose svoja mišljenja, stavove i smatranja nalik na jeftine sociopolitičke dijagnoze. I poput svih nas, budu privučeni ličnim pristrasnostima, ideologijama, vrednostima, spekulacijama, neproverenim idejama i dopadljivim pričama. Što je okej.
Ali, ova lična mišljenja i stavove tada ne smemo brkati sa – naučnom analizom. Ili sa logički izvedenim argumentima koji su zasnovani na dokazima. Medijski atraktivne retoričke veštine, pa i verbalna elegancija dežurnih političkih analitičara, ovako postaju autoritet po sebi – samo zbog lepote argumenta, a ne zbog snage dokaza ili činjenica.
Stručnjaci za:
I, moliću lepo, kako to da je famozna politika ona jedina delatnost koju svi komotno analiziraju, i u koju se šatro razumeju?
Pa rasipaju svoje analize unaokolo kao krava balegu?
Jer, svi su fudbalski selektori, i svi su politički eksperti ili analitičari, zar ne?
Dakle, razmislimo o sledećem. Zašto ne postoje “stručnjaci za viruse”, “za operacije”, “za prošlost” ili “za društvo”, već postoje – epidemiolozi, hirurzi, istoričari i sociolozi?
Drugim rečima, zašto ne postoje medicinski analitičari, astrofizički analitičari, biohemijski analitičari, rudarsko-geološki analitičari, već samo – politički analitičari?
A stotinu mu kristalnih kugli, nije li i politikologija nekakva nauka (i nekakav fakultet), sa svojim naučnim teorijama, konceptima, paradigmama, te nebrojenim saznanjima i istraživanjima?
Totalnu dekonstrukciju političkog analitičarenja poduzeo je psiholog Filip Tetlok sa “Univerziteta Pensilvanija”. Nakon čak dvadeset godina istraživanja (1984-2003), u knjizi “Ekspertske političke procene: Koliko su dobre?” (2005), on je intervjuisao 284 osobe ili “eksperata” koji se profesionalno bave, i zarađuju za život, upravo od političkih i ekonomskih prognoza.
Ovim stručnjacima je postavio precizna pitanja o skoroj budućnosti, i ponudio im papir na koji samo treba da napišu verovatnoću da će se nešto dogoditi ili ostvariti.
Krajem 1980-ih, pitanja su glasila „Da li će Gorbačov biti svrgnut u državnom udaru?“ i „Da li će Amerika ući u rat u Persijskom zalivu?“, a zatim i „Da li će se neka evropska država povući iz Evrozone sledeće godine?“, te (istinski dalekovido ili proročki) „Da li će Rusija anektirati delove Ukrajine u naredna tri meseca?“.
Sve zajedno, Tetlok je prikupio oko 80.000 političkih prognoza. I onda je sačekao da istorija donese presudu ili vreme svoj sud.
Rezultati su bili poražavajući. U svojim prognozama, politički eksperti su bili lošiji i od šimpanze koja strelicama nasumično gađa tablu sa (ne)tačnim odgovorima.
Dakle, “eksperti” koji valjda provode svoje vreme izučavajući neku temu, koji gostuju po medijima, koje citiraju po novinama, te koji zarađuju za hleb i jogurt od političkih prognoza – bili su neuspešniji od majmuna sa strelicama za pikado.
Biće da smo svi mi, primati, podjednako (ne)uspešni u svemu tome. Pa onda, kao da ima smisla kada se predsednik Aleksandar Vučić posprdno obraća “stručnjacima”, misleći na samozvane eksperte u domenu politike. Jer on verovatno poseduje realne podatke sa istraživačkog terena, kontra zaludnim i ekspertskim babama koje radije sanjaju ono što im je erotski i politički milo.
Pričekajte i… bićemo u pravu:
Da stvar bude još gora, u Tetlokovim istraživanjima, najviše su omašili oni politički analitičari koji su najpoznatiji u javnosti. Što nije neobično.
Najpopularniji eksperti su i preterano samouvereni. Bar u poređenju sa manje poznatim analitičarskim kolegama, a koji već moraju da zastanu, razmisle na trenutak ili, o jeresi, da konsultuju neke podatke.
Ali ukoliko smatramo da će to probuditi izvesnu skromnost, i proizvesti veće mere opreza, neće.
Politički analitičari ostaju čvrsto ukorenjeni u svojim predviđanjima i tvrdnjama, te tvrdo neskloni da promene svoje mišljenje, čak i ako su promašili i prognozu i čitavu metu, tablu ili sport. „Samo pričekajte (i bićemo u pravu)“, bio je njihov tipični odgovor kad se suoče sa realnošću.
Uostalom, nacionalistički analitičari i desničarski eksperti u Srbiji već više od trideset godina neuspešno predviđaju propast ili slom Zapada. I ništa od toga, i mi još čekamo.
Društvena i medijska funkcija političkih analitičara zato i nije da zaista analiziraju, koliko da utiču na političku stvarnost. Jer, otkud to da svako sa minimumom političke pismenosti razume da je Osoba A (bio) “Koštuničin”, a Osoba B “Tadićev”, te da Osoba A jeste “Đilasov”, a Osoba B “Vučićev” analitičar?
To jest, da su u pitanju banalni glasnogovornici jedne partije ili priprosti propagandisti određene politike, a koji se netalentovano kriju iza navodne neutralnosti, nepristrasnosti i objektivne analize?
Uzgred, još je skaradnije ako dotični nisu partijski uposlenici ili plaćenici, već prognoziraju pro bono. Kako je to za “Al-Džaziru” ispravno i karakterološki istakao Dinko Gruhonjić, radi se o „tipovima ljudi koji više podsećaju na zaludne posetioce pijaca, što po tezgama sa prodavcima i drugim mušterijama analiziraju “ovu situaciju”, pa posle svrate u pijačni bife na po jedan vinjak“.
Politička analiza ili prognoza nekome možda zazvuče seksi poput matematičke analize ili vremenske prognoze.
To jest, kao napredna matematika, precizna meteorologija, i kao vidovitost koja izmiče ili je nedostupna običnim smrtnicima.
Ali, u pitanju je najobičniji politički stav ili mišljenje, samo što je (ne)vešto uvijeno u nešto komplikovaniji vokabular – da zaseni prostotu.
A savremeni masovni mediji su ti koji dotične likove pakuju u celofan autoriteta. Zbog čega i dokle više? I gde se dede – politička sinteza? Posebno kad postoje ozbiljne društvene ili političke nauke, te istraživačke metode, i koje se onda prirodno povlače pred najezdom dežurnih “stručnjaka” političke analitike.
Devedesetih smo imali balkansku proročicu Kleopatru i belog maga Lava Geršmana, a danas one političke proroke i marketinške magove. Koji u svojim prognozama nisu nimalo bolji od spomenutih proroka i opštemestaša.
I zato ih valja pozvati na odgovornost, ili bar raskrinkati kao političke vračeve koji samo proriču sudbinu iz karata, pilećih iznutrica ili šoljice domaće kafe, odnosno gledaju u nebo ili u pasulj. „Sve sami stručnjaci“, kako veli odlični grafit u Ulici “Maksima Gorkog” u Novom Sadu.
