Njih obično niko ne napada, najveći broj ljudi im se udvara i servilno im služi, uključujući i neke od takozvanih prvaka političkog života u Srbiji. Već to samo po sebi zahteva ozbiljniju analizu, ne samo sa stanovišta medijske slike jednoga društva.
Ta analiza morala bi početi od sadržaja koji ti tabloidi plasiraju. Za razliku od klasičnih tabloida, koji se tako definišu ne samo zbog načina plasiranja sadržaja, već i samog sadržaja, koji se obično tiče privatnog života javnih ličnosti, tabloidi u Srbiji imaju izrazito politički karakter. Najtiražniji se gotovo isključivo bave političkim temama, zbog kojih su i nastali. Retko se na njihovim naslovnim stranama nalaze ličnosti sa estrade, što je gotovo pravilo sa tabloidima u Evropi danas.
U najboljem slučaju oni bi se mogli nazvati političkim tabloidima, ali u suštini zadovoljavaju definiciju prikrivene političke štampe. Čak i letimičan pogled na njihov sadržaj to lako potvrđuje. Ali njihova funkcija je mnogo složenija od površnog prikazivanja političkih tema. Upravo način njihovog pisanja pokazuje pravi smisao tog prikrivanja – time se sakriva sistematska politička propaganda i zalaganje za prilično jasne društvene ciljeve.Krupan raskorak između pojednostavljene forme tih tabloida i manje-više konzistentne političke pozicije, je gotovo idealan način da oni dođu u centar političkih zbivanja. Njihova „bezazlena“ forma prikriva sistematske kampanje na dezavuisanju ljudi, pa čak i javno linčovanje pojedinih osoba. Sistematski, iz broja u broj, plasiraju se laži, u nadi da će se one u jednom trenutku prihvatiti kao činjenice. Navode se kućne adrese ljudi ili podaci najprivatnije prirode, kao što su medicinski dosijei. I nije u pitanju neprofesionalizam, već jasna namera da se nekome spusti politički rejting ili da se eliminiše iz javnog života.
Zabune nema – za taj sadržaj najodgovornija je naša društvena elita, koja pokreće, finansira i informiše tabloide. Ona je tabloid upotrebila kao moćno oruđe političke borbe, isto onako prljavo kao svoje reči za skupštinskom govornicom ili svoje laganje u stranačkim saopštenjima. Ona je stvorila novi tip novinara, nepismenog i neobrazovanog, ali agresivnog i nemoralnog.Tabloid radi za one koji imaju društvenu moć ili su spremni da plate. On je danas u Srbiji legitimno sredstvo političke borbe, jer je naša društvena elita slična tom tabloidu. On je njeno najbolje ogledalo.
Primitivizam, neznanje, bezdušnost i nemoral, samo su neke od osobina onih koji bi želeli da budu akteri društvenog i političkog života. Oni s tabloidima počinju dan i druže se s njihovim urednicima. Oni ručavaju s njihovim novinarima i šalju im poruke koga treba napasti, a koga treba uništiti. Naši tabloidi kao Torkvemada presuđuju i spaljuju, po instrukcijama onih koji su se u ratovima obogatili, a sada žele pored finansijske i društvenu moć.
Zato ne postoji nijedan tabloid, koji makar simbolički podržava one koji istinski žele promene i demokratsko društvo. Za tabloide postoje samo „patriote“, koji nas brane od napasti modernizacije. Oni služe jedino onima koji mogu da plate njihove usluge, brzo i efikasno.
I zato ne treba izbegavati istinu. Naši tabloidi imaju važnu funkciju da održe u javnom životu sve one koji žele društvo „kontinuiteta“. Oni su batina u rukama mračnih čuvara naše desetogodišnje tragedije s kraja dvadesetog veka. Kada jednom neko bude pisao detaljnu političku istoriju ovoga vremena u Srbiji, analiza sadržaja tabloida, pomoći će mu više od bilo čega drugoga. Ova „Ljudska komedija“ biće najtačnija slika jednog vremena, kada su nitkovi vodili i uređivali medije, da pošteni ljudi ne bi mogli da kažu istinu.
Žarko Korać
