Napadač je učesnik političke manifestacije koju je organizovala
politička stranka i došao je da bi iskazao svoj politički stav. Da podsetim sve
one, uključujući i sudije, koji su ovo zaboravili – reč je o protestu zbog
hapšenja Karadžića. Žrtva nije „profesija novinar” nego izabrani novinar sa TV
B92, stanice koja u javnosti važi za zagovarača drugačije politike od one koja
je manifestovala. Dakle, onaj divljački šut je iskaz i političkog stava prema
„drugoj strani” i opominjuća poruka.
Kazna
(?!?) za to je kućni pritvor. Međutim, kada neko na ulici udari visokog
predstavnika politike bliske uverenjima „svih osuđenika na kućni pritvor”,
počinilac nasilja trenutno biva kažnjen na dve godine zatvora! U tom slučaju
otežavajuća okolnost je verovatno bila i činjenica da je žrtva, Velimir Ilić,
privremeno bio onemogućen da obavlja svoju javnu, gle čuda nikad kažnjenu,
„šutni novinara u glavu” političko-pedagošku ulogu. U to spada i dužina i način
na koji je vođen sudski proces protiv Nacionalnog stroja povodom napada na
antifašističke skupove u Novom Sadu… Da je đavo odneo šalu posredno govori i presuda
Ceci koja je najblaže rečeno bliska političkoj opciji svog pokojnog muža. „Pa
znamo kome je pripadalo oružje koje je nezakonito držala u kući”, sa
simpatijama govore čak i predstavnici pravosuđa. Arkanu?! I to je olakšavajuća
okolnost!! Zar država nije trebalo da posle njegovog ubistva zaštiti samohranu
majku i iz kuće pokupi njegovo oružje?
Kriterijumi
očigledno nisu isti i politički aspekt različitog sudskog tretmana ne sme se
prevideti. Naprotiv, blagonakloni odnos državnih i pravosudnih institucija
prema sve glasnijem povratku retorike i nekažnjive političke agresije
devedesetih mora da nas ozbiljno zabrine, ako ne i uplaši. Ne mislim da će se
ponoviti ratovi, ali će se Srbija neminovno ponovo (samo)izolovati od regiona i
Evrope. To tragično iskustvo već imamo, ali kao da ništa nismo naučili od
neopisive bede i poniženja u kojima i danas živimo.
Autor: Miljenko Dereta, direktor Građanskih inicijativa
