Frekvencije su bile
ograničene na lokalu, tako da se obično izdavala jedna dozvola. U praksi to se
pokazalo kao manjkavost. Naime, većina emitera na lokalu nema konkurenciju, već
ima monopol.
Mnogi
od ranijih emitera imali su status javnih preduzeća i istim je preko upravnih
odbora upravljala lokalna samouprava koja je birala direktora. Zapošljavanje se
obavljalo po sistemu „zaslužnih” stranačkih kadrova, bez stvarno potrebne
kvalifikacije za rad u medijima.
U
međuvremenu, mnogi mediji su privatizovani, a vlasnici su neadekvatnim
plaćanjem „oterali” školovane novinare, a ostali su uglavnom oni sa srednjim
obrazovanjem, koje kod većine nema veze s novinarstvom. Da bi popunili svoje
programske šeme reemituju tuđe programe ili se od brojnih produkcijskih kuća
kupuje ono što je najjeftinije. Za emisiju koja traje od 30 do 45 minuta plaća
se od hiljadu do tri hiljade dinara, što i nije neka para. Za emisiju iste
minutaže u sopstvenoj proizvodnji mora se uložiti mnogo više. Ovo ima za
posledicu da kod većine lokalnih emitera gledamo iste emisije. Ono što se uočava
je da su te emisije već „napunjene” reklamama. No, pojedini emiteri, kada na
red dođu reklame „seku ih” i ubacuju svoje. I po onoj narodnoj „i vuk sit i
ovce na broju”. Dominiraju emisije iz oblasti saobraćaja, poljoprivrede i
tok-šou.
Na
osnovu onog što se da videti, lokalne TV stanice (čast pojedinim) nemaju ni
deset odsto sopstvenog programa, a imaju apsolutni monopol. Tržišna
konkurencija ovde ne postoji. Znamo da su frekvencije prirodno dobro (nisu
ničija lična svojina) i trebalo bi da se koriste u skladu sa nacionalnim
interesom, ali i evropskim standardima u ovoj oblasti. Na ekranima lokalnih
medija mogu se videti i razna porodična slavlja. Pojedini emiteri pozivaju
oglasom zainteresovane za prenos svadbi, krštenja, rođendana i drugih svetkovina.
U
opštinama u kojima postoji samo jedno elektronsko glasilo nema tržišne
konkurencije. Postoje samo ucene kojima pribegavaju vlasnici kako bi iz budžet
opštine inkasirali koji milion dinara. U protivnom nema informacija o radu
lokalne samouprave. Kao gledalac pitam se , čime takvi mediji mogu da privuku
pažnju, ako nemaju informacije o lokalnim dešavanjima. Kvalitetnijeg programa
nema bez konkurencije i ne treba se bojati ako u lokalu ima i više od jednog
emitera.
Ovih
dana „Politika” je pisala o usvojenom Nacrtu strategije razvoja javnog
informisanja do 2016. godine. To može biti i preporuka RRA da raspiše konkurs
za dodelu lokalnih frekvencija. Time bi program ovih emitera bio podignut na
zavidan nivo. Samo konkurencija, koje sada nema u lokalnim medijima može nešto
da poboljša u lokalnom etru.
Autor: Uroš
Banović, Kladovo
