PONOVILA BIH KLJUČNE ODLUKE, JOŠ ŽEŠĆE

Nadežda Gaće je bila jedna od četiri žene – posle Gordane Logar, Gordane Suše i Milice Lučić Čavić – koje su vodile NUNS. Njena dva dvogodišnja mandata obeležena su burnim događanjima unutar udruženja, ali i u javnosti

Skupština Nezavisnog udruženja novinara Srbije izabrala je Nadeždu Gaće za novog predsednika NUNS-a. Kandidati za predsednika bili su i Marijana Milosavljević, Vera Ranković, Filip Mladenović i Petar Lazić… Vest objavljena 11. marta 2006. bila je – kao i sve drugo tog dana – u senci one glavne: u Sheveningenu u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala preminuo je najpoznatiji optuženik, bivši srpski i jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević. Ono što će postati udarna vest prostrujilo je odmah po otvaranju izborne skupštine nezvanično novinarskim redovima i prvi i jedini put promenjen je dnevni red pa je izbor predsednika obavljen odmah kako bi većina kolega i koleginica mogla da ode na posao. Premda je bila subota… Pred, ne treba zaboraviti, radnu nedelju u kojoj se obeležavala treća godišnjica od ubistva premijera Zorana Đinđića.

„Ta izborna skupština održana je gotovo simbolično između vesti o dva arhineprijatelja, Miloševića i Đinđića, čiji su životi i čini određivali sudbine i ljudi i država na ovim prostorima. Miloševićeva, nažalost, mnogo duže, jače i zlokobnije, što su veoma dobro osetili, a rekla bih da još osećaju, novinari i novinarke Srbije”, kaže Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a u dva mandata, naglašavajući da je poslednja decenija prošlog veka mnoge medijske poslenike koštala posla i zdravlja, a dvoje novinara i života Radislavu Dadu Vujasinović i Slavka Ćuruviju: “Moram podvući da su njihove smrti i danas nekažnjene, Dadina čak zvanično neistražena uprkos našem velikom trudu da se deceniju i po po ubistvu postupak pokrene. Slavkove ubice su u sudskom postupku praktično amnestirane. To nam bolje od svega govori koliko smo još zarobljenici tog vremena i politčkog miljea i kako smo malo učinili da se od njega odmaknemo i iz njega zauvek izađemo.“

Za drugi dvogodišnji predsednički mandat, ispostavilo se burniji od prvog, Nadežda Gaće izabrana je 4. marta 2008. godine, tada kao jedina kandidatkinja: „Burniji od prvog? Jeste, ali verujte da bih i sada ponovila najvažnije odluke i akcije, samo bih se trudila da imamo jaču logistiku i da ih žešće sprovodimo. Vreme današnje pokazuje koliko smo tada bili u pravu.“

 DOSIJE: Šta izdvajate kao ključne momente?

NADEŽDA GAĆE: Mogla bih da ponovim deo izveštaja koji sam podnela 2008, a ključna je ta rečenica da je „stanje medijskih sloboda i novinarske profesije gore nego neposredno nakon demokratskih promena – novinari dobijaju pretnje, izloženi su pritiscima, a još nisu rasvetljena ni ubistva naših kolega. Delovi policije i tajnih službi do te mere su još moćni i apsolutno koče rešavanje slučajeva ubistva naših kolega… Danas, 16 godina kasnije mnoge stvari su još zaoštrenije, a sunovrat naše profesije postao je strmoglav u svakom smislu, etičkom, profesionalnom, socijalnom…“ No, da ne lamentiramo nad sopstvenom sudbinom. Šta bih izdvojila kao ključno tokom te četiri godine? Izgleda pomalo ludo, a i ne zna previše ljudi za to, ali na početku mog prvog mandata smo imali veliki problem dokazivanja kontinuiteta – neko od ranijih predsednika nije bio upisan u registar što je moglo da nas mnogo košta, u opstanku NUNS-a, ali pre svega u otvaranju jedne, kako se ispostavilo sizifovske, borbe za podelu Doma novinara. Taj je sudski postupak, okončan nekoliko godna kasnije nepovoljno – moram li naglašavati i nepravedno? – po NUNS. Možda bi se, da je bilo više dobre volje, podela mogla izvesti i bez suda, ali te je volje maknjalo. Kao i pravde! Taj period je bio i priprema za izradu prve medijske strategije u kojoj je NUNS vrlo aktivno učestvovao; bilo je to i vreme usvajanja, a onda i ustavnog osporavanja tzv. Dinkićevog zakona o javnom informisanju koji je podelio i NUNS. Danas se za njega tvrdi da je najrestriktivniji, kao da nikada nije postojao Šešeljev, odnosno Vučićev zakon o informisanju koji je, za razliku od Dinkićevog, primenjivan i doveo je, između ostalog, do gašenja Naše Borbe, Dnevnog telegrafa i Evropljanina. Što nas posredno dovodi ponovo do nekažnjene smrti Slavka Ćuruvije.

DOSIJE: No, Vi ste, a samim tim i NUNS, označeni kao pobornica novog zakona koji je predviđao rigorozne novčane kazne za profesionalne prekršaje?

GAĆE: Čitava ta storija je svojevrstan uvod u današnje novinarstvo koje je u dobroj meri skliznulo s one strane profesionalnosti; naglašava se prva verzija u kojoj su zaista bile predviđene previsoke kazne i praktično preki sud, ali zaboravlja se da je, zahvaljujući nama, ta verzija umnogome korigovana. Ni tada u Izvršnom odboru nismo bili zadovoljni konačnim rešenjem, koje je i ubrzo osporeno na Ustavom sudu, ali moje je duboko uverenje da je trebalo stati na put dramatičnom urušavanju profesije i njenoj tabloidizaciji. Ne moram naglašavati koliko su regulativa i samoregulativa, koje se dosledno primenjuju, presudne za očuvanje novinarstva, a profesionalno novinarstvo za očuvanje društva.

DOSIJE: Kao predsednica NUNS-a vi ste među osnivačima Saveta za štampu, jedinog samoregulatornog tela čiju nadležnost priznaje deo štampanih medija i portala.

GAĆE: Osnivački akt Saveta za štampu postpisali smo novembra  2009. godine Veselin Simonović ispred Asocijacije medija, Vladan Filipčev za Lokal pres. Ljiljana Smajlović za UNS i ja ispred NUNS-a. Kao i danas, osnov za rad Saveta bio je Kodeks novinara Srbije, koji su tri godine ranije usvojili NUNS i UNS, a ja moram posetiti da je NUNS tri godine pre toga doneo Kodeks kog su bili dužni da se pridržavaju svi članovi i članice. Pri formiranju Saveta oslanjali smo se na iskustva vodećih zemalja na tom planu, pre svih skandinavskih, posebno Norveške, koja nam je i bila najznačajniji supervizor i sponzor. Samoregulaciju i danas smatram ključnom za naš posao i posebno sam ponosna što moje novine Novi magazin, od osnivanja 2011. do danas nikada nisu bile kažnjene za kršenje Kodeksa.

DOSIJE: U vreme dok ste vodili NUNS jedna inicijativa Izvršnog odbora podelila je ne samo javnost, medije i novinare, već i članstvo NUNS-a – krivična prijava protiv NN lica u medijima za ratne zločine.

GAĆE: Tužilaštvu za ratne zločine podneta je tužba protiv NN lica za podsticanje i organizovanje genocida i ratnih zločina jula 2009. godine po jednoglasnoj odluci Izvršnog odbora NUNS-a. Inicijativa je bila moja i danas bih je, da mogu, obnovila; na nesreću opet bi to moralo da bude protiv NN lica, ne zbog toga što se ne znaju odgovorni, da ne kažem krivci za ratnohućkačko novinarstvo, već što to može istražiti i dokazati samo tužilaštvo, a kazniti sud. Te 2009. postojala je nada da se to može i desiti, ali predmet je posle promene vlasti 2012. stavljen ad akta.  Kao nemi svedok tog pokušaja ozdravljenja profesije ostala je dramatična knjiga „Reči i nedela“ – nastala ne tragom naše prijave već na inicijativu samog Tužilaštva, ali u javnosti je poznata kao „naša“ – koja rečito i dokumentovano govori o razmerama zla koje su tadašnji državni mediji i njihovi šefovi i novinari naneli ne samo profesiji, već ljudima. Prijava i tekstovi u tadašnjem Dosijeu doveli su parničnih postupka u kojima smo kažnjavani mi za povredu ugleda i časti autora ratnohuškačkih tekstova, a ne oni koji su to zlo činili! Ponoviću po ko zna koji put, NUNS je i nastao kao odgovor na udvoričko, politikantsko, a na nesreću i ratnohuškačko nazovi novinarstvo koje je negovano početkom devedesetih u okrilju UNS-a i Miloševićeve diktature. Za nas od samog nastanka nije bilo upitno hoćemo li razobličiti najsramnije stranice srpskog novinarstva, ali protok vremena i relativizacija svega, a posebno ratnih zlodela i njihovih tvoraca, doveli su i do podela unutar NUNS-a. Usuđujem se reći, zapravo, dubljih nego što je to učinio osporeni Dinkićev zakon. Mogla bih čak reći da su i svađe i optužbe povodom tog zakona bile tako jake i žučne upravo zbog podela koje je izazvala namera preispitivanja odgovornosti Srbije, a time i njenog novinarstva, za krvavi raspad zemlje i zločine počinjene devedesetih. Bojim se da ovo vreme ne pogoduje toj plemenitoj nameri, ali uverena sam da istorija pre ili kasnije ispravi greške, makar i bez formalne presude. Moram, napokon, NUNS-a što se tiče, biti zadovoljna što je Skupština aprila 2010. na kojoj sam podnela izveštaj o radu, jednoglasno podržala sve što je rađeno, a posebno utvrđivanje istine o ulozi novinara i medija u ratnim sukobima na području bivše SFRJ, pa i rasvetljavanje ovog slučaja i pokušaja da se zaista sazna ko je šta radio.

DOSIJE: Vratimo se na prvo pitanje; šta biste još izdvojili?

GAĆE: Mislim da smo se prilično razvijali u tom periodu, podstiću vas da smo tada primili i 3.000. člana, odnosno članicu koleginicu Ivanu Pejčić; sećam se i imena zato što je taj rast bio važan. U tom periodu su prestale donacije i počelo je projektno sufinansiranje, a mi smo zahvaljujući našim akcijama uspevali da obezbedimo i sredstva za obnovu našeg preduzeća Medija centra. Ne moram naglašavati koliko sam bila ozlojeđena odlukom da se praktično pokloni posle više od dve decenije rada. Ponosna sam i na formiranje Fonda za solidarnost i pomoć novinarima i činjenicu da je posle mog mandata bio vrlo bogat iako smo mnogima već pomogli. Takođe, u to vreme smo formirali i CINS, koji je bio okosnica istraživačkog novinarstva. Na koncu, nikako ne smemo zaboraviti da smo se svim snagama svi članovi i članice NUNS-a, članovi i članice organa NUNS-a, kao i novinari i novinarke nama bliskih medija trudili da očuvamo profesionalne standard. To što se danas toliko krše nije i ne može biti naša greška.