Prvo, prepolovljena
kazna Urošu Mišiću, zatim usvojena nagodba Svetlane – Cece Ražnatović, pa blaga
kazna Milanu Savatoviću, koji je pretukao snimatelja TV B92 Boška Brankovića…
Da nije tužno, bilo bi smešno… Iliti što kaže ona narodna: „Para vrti gde
burgija neće.“
Koga
je još briga što je tamo nekom snimatelju polomljena noga dok je obavljao svoj
posao? Slažem se s kolegom koji je posle sramne presude rekao: „Više se osećam
poraženim, nego razočaranim.“
Kako
i ne bi, kada se dve i po godine vucarao po sudu pokušavajući da dokaže da je
časno radio svoj posao, ali džaba… Momak koji je prebio Brankovića i razbio
mu kameru prema mišljenju sudu je – „karakteran mladić“! Iako su kamere
zabeležile svaki trenutak napada, očigledno je da oni koji bi trebalo nisu
gledali snimak… Pitam se, a šta bi bilo da napad nije zabeležen? Verovatno bi
konstatovali da se tako nešto nije ni dogodilo…
Novinari
su dobili status službenih lica. Nešto se mislim: „Ne treba nam ništa, ali
dozvolite nam da slobodno pišemo… Da ne razmišljamo o tužbama, pretnjama…“
Ko god je u ovoj i ovakvoj Srbiji pokušao nešto „problematično“ da iznese u
javnost, ili je bio ubijen ili voda sa sobom policijsko obezbeđenje…
Poslednjih nekoliko meseci tuže nas i oni sa podebelim krivičnim dosijeima.
Samo
da se što pre preko suda „nafatiraju“, pa makar i za objavljenu sliku. Njih
štiti zakon! A gde su sloboda medija i govora, istina…? Očigledno je pravda
samo pojam od šest reči, čije je tumačenje, po svemu sudeći, različito od
čoveka do čoveka, od novčanika do novčanika, od veza do vezica…
S
obzirom na to da želim da moja porodica živi normalnim životom, da im se jednog
dana ne hvalim odličnim tekstom, a nekoliko dana kasnije proklinjem dan kad sam
ga napisala, odlučila sam da pojedem svoj jezik i pišem kako je baš dobro za
Srbiju da kazne budu još manje, da je odlično smišljena „predstava“ ta sudska
nagodba, da novinari i jesu ljudi koji istinu vide na neki svoj način… Tako
je valjda pametnije?
Autor: Jelena Petrović
