ENA sve je to moguće zato što se agresija, ponižavanje obrazovanja, socijalni darvinizam i „besplatni ručak“ prikazuju kao zabava. Svi navedeni obrasci imaju poguban uticaj na društvene odnose, jer uništavaju ljudsko dostojanstvo, osećaj zajedništva, slabe socijalne veze neophodne za opstanak širih društvenih grupa, a među mlađim ljudima uništavaju želju za radom i obrazovanjem. Ima li društvo pravo da se zaštiti od takvih vrednosti i obrazaca ponašanja? Kako to može da se uradi a da se ne naruši pravo pojedinca na zabavu.
Postoje najmanje četiri načina kojima je moguće ograničiti pristup ovakvim programima.
Prvi je direktna zabrana, što je neskladu s pravom na zabavu, a i verovatno bi izazvalo protest EU. Drugi je pažljivija dodela frekvencija emiterima, treći ograničenje emitovanja takvih programa na kasne noćne termine, ali svakako najefikasniji način je poreska politika. Skupština je pri tome ovlašćena da poreskom politikom demotiviše proizvodnju programa štetnih po društveni razvoj.
Poreska stopa na korporativnu dobit za televizije koje žele da emituju ovakvu vrstu programa mogla bi da se podigne sa sadašnjih 10 na 30 odsto. Sa čisto ekonomskog gledišta visoka granična poreska stopa na zaradu je loša, jer demotiviše, recimo, zubara da radi koliko bi mogao, a usled toga se stvara manja društvena vrednost.
Slično bi se dogodilo i sa televizijama čiji veliki deo profita počiva na rialiti zabavi, kao i džet-set zvezdama koje su glavni učesnici ovakvih emisija (a čiji privatni životi često počivaju na vrednosnim obrascima koje nalazimo u rialiti šouu): što je veća poreska stopa, oni bi smanjivali nivo angažovanosti u takvim emisijama. Upravo tako. To i treba da bude konačni efekat ovakvog predloga.
Nin
