ENTakozvani parlamentarni kanal, na kome bi se direktno prenosile sednice Skupštine Srbije, tehnički je moguće uvesti jedino kroz kablovski sistem, jer su sve raspoložive frekvencije u zemaljskoj radio-difuziji podeljene, kažu u Agenciji za telekomunikacije (Ratel). Javni servis i nacionalne komercijalne stanice imaju obavezu da programom pokriju 70 odsto stanovništva, a kablovska distribucija ima nešto manju pokrivenost od 60 odsto. To bi, kako kaže savetnica za odnose sa javnošću Aleksandra Stefanović u Ratelu, bilo zadovoljavajuće rešenje, ali bi o njemu morao da se izjasni i parlament. Prema evidenciji Ratela u Srbiji je registrovano 80 kablovskih distributera TV programa, a broj pretplaćenih domaćinstava je oko 800.000.
„Reč je isključivo o kablovskom kanalu, jer mesta u etru više nema. RTS bi na svom drugom kanalu direktno prenosio samo sednice od velike nacionalne važnosti, a one koje nemaju takav predznak prenosile bi se putem kablovskog kanala na kome bi se pratili i drugi skupštinski događaji, kao što je zasedanje odbora. Moramo biti svesni da su prošle godine zasedanja skupštine prenošena 86 dana u trajanju od 560 sati. Pre uvođenja posebnog kanala, međutim, brojna su pitanja koja treba rešiti”, napominje Goran Karadžić, zamenik predsednika Saveta Republičke radiodifuzne agencije.
Karadžić kaže da je Savet RRA na sednici održanoj početkom ove nedelje informisan o dosadašnjim razgovorima i da su spremni da pruže pomoć i parlamentu i RTS-u, ali da ovo regulatorno telo kome je povereno upravljanje radio-difuzijom neće dozvoliti „bilo kakvo kršenje zakona”. Zato je Savet zaključio da zatraži sastanak sa predstavnicima skupštine i javnog servisa, sagleda kakvi su im planovi i ukaže da rešenja moraju biti u skladu sa zakonima o radio-difuziji, javnom informisanju i drugim propisima koji regulišu ovu oblast.
Pored kablovskog sistema, na kome postoje tehnički uslovi za uspostavljanje parlamentarnog prenosa, parlament može da se dogovori o direktnim prenosima i sa drugim emiterima koji imaju nacionalnu frekvenciju. „Svi emiteri nezavisni su u svojoj uređivačkoj politici, što znači da je dogovor skupštine o eventualnom direktnom prenošenju zasedanja moguć sa svakim od njih”, kaže Stefanovićeva. Uslov je, naravno, da emiteri pronađu interes za direktne prenose. Istina je da će se digitalizacijom zemaljske radio-difuzije obezbediti mesta za nove emitere, pa time i za parlamentarni kanal, ali taj posao neće biti završen pre 2012. Poslanici, naravno, nisu spremni da čekaju do tada.
Svako od potencijalnih rešenja povezano je i sa finansijama. Nije reč samo o nabavci kamera i druge tehničke opreme za prenose već će možda zbog tehničkih uslova biti potrebno da se zakupi kanal na satelitu. Prema rečima Karadžića, to košta između 15.000 i 20.000 dolara mesečno.
Karadžić se slaže sa stavom Ratela da bi prenos zasedanja parlamenta posredstvom kablovskih sistema značio nacionalno pokrivanje u skladu sa Zakonom o radio-difuziji i dodaje da bi i političke stranke mogle da budu zadovoljne jer bi na taj način bio pokriven najveći deo Srbije. On, međutim, podseća da ne postoji zakonska obaveza kablovskih distributivnih sistema da takav program puste u svoju mrežu.
„Mislim da su autoritet države i značaj nesmetanog funkcionisanja parlamenta dovoljni argumenti za sve vlasnike kablovskih distributivnih sistema koji su svi, osim Telekoma, privatnici. Nadam se da će oni u tome prepoznati potrebu i da neće odbijati prenose tog parlamentarnog kanala”, kaže Karadžić. Kablovski distributeri mogli bi da traže da im se za emitovanje skupštinskog programa plati, ali „mislim da nije realno da oni takvu naknadu traže i da će se naći kompromis, odnosno da će shvatiti značaj ovog posla”, dodaje on.
M. Petrić
