ENIako novi propisi nalažu nošenje odeće „mirnijih tonova“ i izbegavanje džinsa u vreme zasedanja Skupštine i njenih radnih tela, oni kao da se ne dotiču poslanika koji su i inicirali njihovo donošenje. Na sednice pojedinih odbora „prošvercovani“ su i farmerke i upadljivo crveni puloveri.
Da li je razlog ovakvog odnosa prema sopstvenim propisima njihova manjkavost, teško je u ovom trenutku utvrditi, budući da se do tančina bave i takvim detaljima kao što su: dozvoljena dužina suknji, visina štikli, dužina rukava, šminka, izgled i boja obuće, kose i noktiju, jačina losiona, parfema i dezodoransa… Ovoliko zadiranje, praktično, u intimu mnogima se u prvi mah učinilo besmislenijim i neprimerenijim i od navodnog neprikladnog izgleda ljudi kojima se ne dozvoljava da uđu u parlament.
Onaj ko je pisao Pravilnik o radu, ponašanju i odevanju ljudi u parlamentu, kao da je prepisao čitave rečenice iz nekog poslovnog bontona. Takva pravila ponašanja i odevanja postoje, potvrđuju u republičkoj skupštini i u drugim evropskim parlamentima, a kao primer navode italijanski i francuski u kome se leti „vode borbe oko bretela“, ili engleski u kome „uštogljeni“ poslovni imidž još nije prevaziđen.
Svaki bonton sadrži i deo tradicije i ima neko značenje, a prilagođava se i zahtevima vremena. Najbolji poznavaoci naših običaja pokazali su se socijalisti pa je, tako, poslanik SPS Rajko Baralić održao novinaru Danasa mini-predavanje o tome kako se i na selu, i u Crkvi, i u vojsci zna red. U Crkvi muškarac skida kapu, a žena stavlja maramu; kad je razveže, to znači da nekog hoće da prokune, objašnjava Baralić i dodaje da vojnici pozdravljaju zastavu s kapom na glavi i ne skidaju je za vreme svečanosti. „Kada su novinari u pitanju, nećemo da cepamo dlaku na dvoje, jer postoji potreba da ih u Skupštini bude u što većem broju, iz što više redakcija“, kaže Baralić.
Baralićev stranački kolega i član Administrativnog odbora Zoran Anđelković potpuno podržava novi Pravilnik i kaže da se podrazumeva da on treba da važi i za poslanike. Na konstataciju da, iz novčanih razloga, treba možda imati razumevanje za novinare i građane koji nemaju odgovarajuću odeću ili obuću, Anđelković odgovara da je godinu dana radio kao trgovac za minimalnu platu. „Šef je od mene tražio da na posao dođem obrijan, podšišan i uredno obučen. Na poslu takvi morate da budete, a skupštinski izveštači bi trebalo da budu najcenjeniji u svojoj redakciji. Nije isto izveštavati iz Skupštine i neke mesne zajednice“, zaključuje Anđelković.
M.T.-S.B.
