EN
[box align=’box-left’ id=’3000′]
To znači da će mediji ostati pod snažnim uplivom političkih i drugih centara moći i da će i informacije koje stižu do građana imati politčku boju. Sve dok se ne uspostave jasna pravila ne temeljima stavova iz Medijske strategije, mediji će poslovati u neregularnim tržišnim uslovima, a građani će ostati uskraćeni za blagovremene i nepriostrasne informacije.
Medijska reforma trebalo je da bude sprovedena odmah nakon promene režima pre 13 goldina, ali se to nije dogodilo. Posledice kašnjenja medijske reforme u srpskom društvu se, dakle, osećaju više od jedne decenije, samo su sada postale izraženije zbog opšte ekonomske krize koja je pogodila zemlju. Devastirani i oslabljeni višegodišnjim nedostatkom odgovarajuće pažnje društva i države, mediji u novonastalim okolnostima još teže posluju, zbog čega postaju lak plen različitih interesnih grupa.
Usled drastičnog smanjenja mogućnosti da mediji zarade dovoljno novca na tržištu, udeo novca koji opštine, gradovi, pokrajina i republika izdvajaju za javno informisanje srazmerno postaje značajniji nego ranijih godina, kada su uslovi za poslovanje bili povoljniji. Budući da se u načinu raspodele tog novca praktično ništra nije promenilo tokom nekoliko minulih decenija, političke strukture i drugi centri moći na raspolaganju imaju mogućnost da utiču na uređivačke politike.
Danas opštine, gradovi, pokrajina i reublika novac namenjen javnom informisanju opredeljuju budžetom za narednu godinu. Tamo gde postoje mediji koji funkcionišu kao javna preduzeća veći deo novca odlazi tim javnim preduzećima. Tako se događa da jedna opština koja ima medijsko javno preduzeće izdvaja i po deset puta više novca za javno informisanje od susedne opštine koja je dvostruko veća i bogatija, ali sticajem okolnosti nema nijedno medijsko javno preduzeće.
Ne postoje, dakle, jasna pravila na osnovu kojih se novac namenjen javnom informisanju raspoređuje, a u velikom broju slujčajeva se naprosto slede interesi i potrebe političke garniture koja je trenutno na vlasti. Novac iz budžeta namenjen javnom informisanju daje se i privatnim medijima, ali je u većinu slučajeva opet reč o medijima čiji vlasnici slede volju vlasti od kojih novac dobijaju.
Osnovna intencija Medijske strategije je da se iz korena promeni ovakav pristup, zbog čega je akcenat stavljen na definisnaje javnog interesa i na projektno finansiranje javnog interesa. Na taj način treba da se stvore uslovi da se iz budžeta, odnosno novcem svih poreskih obveznika, ne finansiraju sami mediji, nego da se finansira medijski sadržaj, a da mediji na osnovu definisanog sadržaja nude projekte, takmičeći se međusobno u pogledu kvaliteta i cena.
Osnovni cilj je da građani budu na dobitku, odnosno da se emituju i štampaju sadržanji koji su u javnom interesu. Građani svakako ne žele da finansiraju promocije vladajućuih stranaka i predsednika opština, ali ni promocije opozicionih stranaka. Njih interesuju konkretni problemi sa kojima se suočavaju, oni žele da blagovremeno i tačno budu obavešteni o svim aspektima tih problema, bilo da je reč o lokalnoj infrastruikturi, obrazovanju, kulturi ili o korupciji i drugim krupnim problemima srpskog društva.
Shodno tome, građane ne zanima preterano da li će informaciju o vodovodu, kanalizaciji, stanju na putevima, odlukama opštinskih organa i slično dobiti na ovoj ili onoj televiziji, ili pročitati u ovom ili onom štampanom mediju. Njihov interes je da te infromacije budu tačne i u što je moguće većoj meri „očišćene“ od upliva političkih i drugih interesa. Medijska strategija rešenje prepoznaje u projektnom finansikranju javnog interesa, pri čemu o kvalitetu projekata treba da odlučuju nezavisne komisije.
Drugi cilj je da se uspostavi potpuna ravnopravnost svih učesnika na medijskom tržištu, što je od vitalnog je značaja kako za poslovanje medija, tako i za dostizanje željenog stepena nezavisnosti uređivačkih politika. Budući da se sada novac namenjen javnom informisanju mahom raspoređuje na osnovu odluka nadležnih opštinskih, gradskih, pokrajinskih i republičkih organa, mediji koji dobijaju veći deo tog novca, a to su javna medijska preduzeća, na tržištu automatski imaju prednost u odnosu na ostale. Posledica je, naravno, i uticaj finansijera, odnosno vlasti, na uređivačke politike.
Ovde je došlo do svojevrsne zamene teza, pri čemu je realna potreba da se novac iz budžeta utroši za unapređenje i podsticanje javnog interesa u sferi informisanja naprosto pretočena u puko finansiranje određenih medija čija se uređivačka politika drži pod kontrolom. Jasno je da i privatni vlasnici medija utiču na njihovu uređikvačku politiku, ali oni to čine svojim novcem, boreći se za profit, a država je tu da uspostavi regulativu i okruženje kojim će osigurati medijske slobode ali i podsticati javni interes kod svih.
Sistem koji je i dalje na snazi je očigledno veoma manjkav, ali još ni izdaleka nisu uspostavlnjeni odgovarajući mehanizmi tranzicije na novi sistem, koji podrazumeva projektno finansiranje javnog interesa. Osim što nisu završeni osnovni medijski zakoni, još nije počeo rad na nizu pravila koja treba da regulišu način formiranja i način rada nezavisnih komisija koje će odlučivati o projektima, nisu definisane procedure za utvrđivanje javnog interesa, ne zna se ko će i kako sprovoditi obuku za pisanje i sprovođenje projekata i sl.
NUNS smatra da je nužno što pre, na republičkom nivou, utvrditi minimum pravila za formiranje nezavisnih komisija, kako bi se izbeglo da svaka opština i grad moraju da polaze „od nule“, ili da posao obavljaju u skladu sa trenutnim oprocenama i raspoloženjima lokalnih rukovodstava. Takođe je važno obezbediti sprovodivost odluka, odnosno nadzor nad trošenjem sredstava opredeljenih projektima.
