Poslednji pozdrav Slavi Đukiću

[box align=’box-left’ id=’15323′]

Oproštaju od jednog od najvećih novinarskih imena Srbije prisustvovao je veliki broj njegovih kolega novinara, prijatelja, poštovalaca i ličnosti iz sveta kulture.

Rođen je u Slovcu kod Valjeva 1928.godine. U ratnim godinama pohađao je gimnaziju u Valjevu, a maturirao u Beogradu.

Kao šesnaestogodišnjak, borac Prve proleterske brigade, prošao je ratni put preko Slovca, oslobađanja Beograda i Sremskog fronta, do Trsta.

Novinarsku karijeru počeo je u Sportu (1949.), potom bio novinar Večernjih novosti, Borbe i Politike, gde je najveći deo ratnog veka proveo kao komentator i hroničar.

Bio je i glavni urednik nedeljnika NIN.

Mimo volje penzioniran je 1987. godine.

Dobio je više priznanja i nagrada za svoj novinarski rad.

Autor je više knjiga iz objasti publicistike, među kojima su četiri o režimu Slobodana Miloševića.

Najviše je cenio svoje poslednje publicističko delo „Političko groblje“, za koje je dobio nagrade „Desimir Tošić“ (2009.) i „Svetosavski pečat“ (2010.).

U novinarstvu „nije podnosi gnjavaže“, dok je u štampin ajviše cenio „informaciju i priču“.

„Poštena informacija je prima novinarstva“, pisao je Đukić, ali i upozoravao da se „laže bezočno, u svoju korist, pogotovo kad su u pitanju istorijska svedočenja“.

U radu je nalazio „olakšanje, kao neurotičar koji, po Frojdu, sam sebe leči osuđen na rad“.

U ocenama Đukićevog profesionalnog rada ističu se njegova odmerenost, objektivnost i uljudnost u obraćanju javnosti.

Za sobom je ostavio ćerku Lanu i unuka Dušana.