EN
– Mislim da su te dve dimenzije izuzetno povezane – ne može se očekivati od novinara i medijskih radnika da budu naklonjeni istraživačkom novinarstvu i kritičkoj analizi, ako im od (zadržavanja) posla zavisi fizičko preživljavanje. Novinarstvo kao delatnost je u tom smislu izloženo onim negativnim trendovima koji se pojavljuju u društvu u celini; neki od tih uticaja su međutim izraženiji i dugotrajniji imajući u vidu specifičnost poslova koje novinari i medijski radnici obavljaju.
Kretanja u radnom pravu koja podrazumevaju devoluciju prava radnika i značajno pogoršanje njihovog položaja nisu mimoišla, kaže dr Reljanović, ni delatnost novinarstva:
– Nesigurni i kratkoročni oblici rada, slabe zarade i nepovoljni uslovi rada (koji često iskaču iz zakonskih okvira), slaba bezbednost novinara i medijskih radnika prilikom obavljanja zadataka, samo su neki od osnovnih problema sa kojima se suočavaju. Mediji su otrgnuti od države, navodno radi povećanja objektivnosti, a postignut je upravo suprotan cilj – mali mediji koji teže objektivnom izveštavanju praktično su ostali bez sredstava za rad, što se naravno prenosi i na dalje otežavanje uslova rada novinara i medijskih radnika u tim medijima.
Kada je reč o kolektivnim pravima, velika fragmentisanost medija (nekoliko velikih poslodavaca, uglavnom u javnom sektoru, i mnoštvo malih medija u privatnom sektoru) uticala je na slabu pokrivenost sindikatima. Nepostojanje interesa poslodavaca za udruživanje dovelo je do blokade socijalnog dijaloga i nepostojanja granskog kolektivnog ugovora, kojim bi se značajno moglo uticati na stvaranje posebnih standarda rada novinara.
Privredna komora mogući partner sindikatima
Kako do socijalnog dijaloga u medijima i granskog kolektivnog ugovora, pitamo dr Reljanovića.
– Najpre se mora raditi na merama podizanja svesti i interesa poslodavaca za kolektivnim pregovaranjem uopšte. U razvijenim evropskim državama postoji jasna obaveza kolektivnog pregovaranja, koja jeste deo tradicije i pravnog običaja, ali je istovremeno i izraz poslodavčevog interesa da stvari uredi u direktnom razgovoru sa sindikatima, umesto da ih prepusti zakonskim pravilima koja su često suviše opšta da prepoznaju specifične zahteve raznih profesija. Tom logikom, a imajući u vidu specifičnosti radnog vremena, radnih zadataka, bezbednosti na radu, poslodavci u medijima bi morali da budu zainteresovani za pregovaranje.
Međutim, država ništa ne radi na razvoju socijalnog dijaloga, pa ni kolektivnog pregovaranja. Naprotiv, jasno se daje prednost lobističkim grupama koje imaju veći uticaj na radnopravne propise, od socijalnih partnera. To se mora izmeniti. Sa aktivnom podrškom države, čak i insistiranjem na kolektivnom pregovaranju (kao što je na primer u modelu gde pregovaraju privredne komore umesto udruženja poslodavaca, ili zajedno sa ovim udruženjima) mogla bi se stvoriti povoljna situacija da do pregovora dođe. Smanjenje cenzusa za dobijanje pregovaračke legitimacije bi takođe pomoglo da obuhvat sindikata koji bi učestvovali bude što veći. A iz iskustva proističe, da kada se jednom steknu uslovi i pregovori otpočnu, postoji snažna volja obe strane da se oni uspešno završe.
