U njenom odlasku sa B92 nema ekskluzivne vesti – razlog je
sveden na potrebu za promenom. „Posle 17 godina provedenih u istoj kući ta
potreba je prirodna. Mislim da promena sredine nosi novu motivaciju i
entuzijazam, koji bledi ako ste konstantno na istom mestu. Međutim, važno mi je
da kažem da su godine provedene u B92 najznačajnije godine moje profesionalne
karijere, a saradnja sa novinarima Radija i Televizije B92 prevazilazila je
granice poslovnog odnosa. Ali ta priča je završena“, priča nam Sanda Savić,
nova programska direktorka RTV.
Dolazak novih vlasnika u B92 i promena programskog ambijenta
potvrdili su kao ispravnu njenu odluku da posle toliko godina ode, a kada smo
je pitali da li su gledaoci u pravu kada kažu da se ta kuća vremenom promenila
nagore, odgovara: „Po svojoj formi Radio i Televizija B92 su bili komercijalni,
a po suštini najviše nalik javnom servisu. Na medijskom tržištu u Srbiji takav
program je morao da ima dramatične uspone i padove. Istina je da su u
programskoj šemi pravljeni kompromisi, verovali smo da je uvođenje ’Velikog
brata’ jedna vrsta subverzivne taktike za podizanje gledanost, ali moja odgovornost
je, ipak, bila informativni program i prihvatam sve kritike i pohvale na račun
tog programa. Uostalom, ne postoji ni jedna profesionalna nagrada u zemlji, a
brojne su i u inostranstvu, koje moji novinari nisu osvojili i dobili“, govori
Sanda Savić, koju smo upitali ne čini li joj se da su novi vlasnici gurnuli B92
u mejnstrim nespojiv s njenim gerilskim počecima?
– Zamislite da 2011. bilo koja televizija ili radio bude
prinuđena da se ponaša gerilski. Znate kako to izgleda – u najkraćem – radite u
jednom prostoru neko vreme, a onda vam u tri posle ponoći zvoni telefon u kome
vas onaj koji nije priveden obaveštava da jutarnji dnevnik vodite iz nekog
drugog prostora… I tako to ide godinama. Da ima danas potrebe za gerilom, ne
bismo vi i ja ni razgovarali o ovim temama, niti bi mene bilo ko pozvao da
radim za javni servis. Danas je B 92 komercijalna televizija. A novi većinski
vlasnici mogu sa svojom svojinom da čine šta žele, u granicama zakonskih
mogućnosti, kao i svi drugi vlasnici medija u Srbiji
Zašto
je RTV tako slaba televizija?
– Budućnost te televizije kao dobrog medijskog javnog
servisa je u mom fokusu. Samo u tom smislu mi je analiza uzroka i postojećeg
stanja profesionalno potrebna i važna. Moj cilj je da, zajedno s timom novinara
koji već rade u RTV i onima koji dolaze, vratim vrednosti javnog servisa i
Radiju i Televiziji Vojvodine. To ne znači da ću izbegavati suočavanje s
prošlošću ove kuće, ali mislim da ona deli sudbinu većine medija u državi, te
da će suočavanje samo potvrditi ono što već i vi i ja znamo.
Kako
biste odgovorili onima koji smatraju da ste još jedna u nizu kozmetičkih
promena, koja neće doneti ništa novo?
– Volela bih kada bi jednom kozmetika bila ostavljena
stručnjacima za kozmetiku i kada bi kozmetika prestala da bude
zloupotrebljavana u političkom i medijskom žargonu. Ali, ako se već koristimo
tom terminologijom, recimo da će RTV posle kozmetičkog tretmana nešto lepše
izgledati. Televizija mora modernije da izgleda, a radio mora modernije da
zvuči, za šta moramo da primenimo nove tehnologije. Iza izgleda je sadržina.
Time ćemo se prevashodno baviti. Moj zadatak je da RTV sistem u sadržini
zadovolji potrebe i očekivanja građana Vojvodine, da vratimo RTV u poziciju
javnog servisa. A ljubitelje kozmetike bih zamolila da i meni i mom timu daju
malo vremena, pa da posle toga donose sud.
Kakve
kadrovske promene slede u RTV i koliko će zaposlenih imati?
– Neophodno je da se RTV podmladi i ozbiljno pojača dobrim
profesionalcima. Već smo počeli da radimo na promeni sistema rada i sadržaja
programa. Naš cilj je da napravimo regionalni javni servis. Ne mogu u ovom
trenutku da govorim o broju zaposlenih, jer će na to uticati i odluka o
programima, o sadržini programa, ali i tehnološke promene i modernizacija.
Imate
li apsolutnu slobodu u poslu i kakve nas programske novosti očekuju?
– Ne suočavam se ni sa cenzurom, ni sa autocenzurom, ali ni
sa političkim “preporukama”. Da li je to dovoljan stepen slobode? Sloboda
zavisi i od nas samih. Koliko smo spremni i borbeni da sebi kreiramo slobodan
prostor. Mislim da niko od mene, niti od tima novinara koje dovodim, ne očekuje
da se ponašamo suprotno od toga kako smo se do sada ponašali na poslovima koje
smo obavljali. Mislim da je poslednje što za sve nas možete da kažete je da smo
bili neslobodni, neprofesionalni i da smo radili mimo potreba i očekivanja
svojih slušalaca i gledalaca. Na jesen će se videti prvi rezultati.
Informativni program je prvi, pa onda slede i ostali. Emisija Danice Vučenić je
prvi konkretan program koji najavljujemo. Ta emisija bi trebalo da postavi novi
standard RTV kome moramo da težimo.
Glumac
Milovan Filipović na ovom je mestu rekao da RTV mora drastično poboljšati
igrani program da bi stekla veću gledanost?
– Igrani program je za svaku televiziju veoma važan, ali
procesi proizvodnje takvih programa su skupi i komlikovani. Verujem da će
jednog dana RTV moći sebi da priušti i proizvodnju takvih programa.
Zašto
srpski mediji ni 11 godina posle demokratske revolucije nisu lišeni političke
kontrole i uticaja?
– Ne mogu mediji biti izvan onoga što se i inače dešava u
Srbiji. Oni su deo miljea u kome su partije u sprezi sa biznisom kreatori svih
tokova u zemlji. S druge strane, posle 5. oktobra nije ispunjeno nekoliko
važnih obećanja iz medijske oblasti. Jedno od tih obećanja je bilo – novi javni
servisi i raskidi sa prošlošću. Pogledajte koliko je danas novinara na
medijskoj sceni koji su 5. oktobra ujutro čitali komentare protiv DOS–a, a 5.
oktobra uveče otišli u Skupštinu grada Beograda da se rukuju s predstavnicima
novih vlasti. Moj je utisak da smo i mi novinari izgubili veru u sebe i
sopstvenu moć kao “sedme sile”. Neobjašnjivo mi je da pre 5. oktobra nismo
imali samocenzuru a da je danas imamo, da kod dobrih novinara nije bilo straha,
a da ga danas ima, da nije nedostajalo kritičke javnosti, a da danas to
nedostaje. Novinarstvo deli sudbinu zemlje u kojoj je. Dugogodišnje negovanje
prosečnosti i poslušnosti pokazalo se pogubnijim od ekonomske krize.
Koliko
materijalni položaj novinara utiče na kvalitet njihovog rada?
– Naravno da utiče. Borba za golu egzistenciju zaista ne
štedi one koji se bore, iako materijalni momenat nikada nije bio ideja vodilja
u novinarstvu. Mislim da je od plata i egzistencije dominantniji problem
nedostatak motivacije, strasti i entuzijazma da radom možemo bilo šta da
promenimo.
Da
li je beda dovoljno opravdanje za našu medijsku sliku?
– Naravno da nije. Besparica može da bude opravdanje za to
što sebi ne možemo da priuštimo letovanje, nove cipele ili moderniju kravatu…
Međutim, materijalna beda ne sme da bude beda morala ili beda profesionalizma.
Šta
očekujete od srpske Medijske strategije?
– Pogledajte koliko se kasni sa strategijom, pogledajte
koliko se usaglašava, pogledajte koliko to sve teško ide… Ima mnogo dobrih
ideja u toj strategiji, ali šta će ostati do kraja u konačnom tekstu… Životni
sam optimista pa kažem da je čaša polu puna…
Ocenite
odnose između UNS–a, NUNS–a i NDNV–a?
– Reći ću samo da su udruženja izuzetno važna za našu
profesiju, a da bi ona bila mnogo snažnija da su udruženja složnija oko
ključnih pitanja, ili da imamo jedno veliko i moćno udruženje.
Da
li postoktobarske vlasti dovoljno ažurno traže ubice novinara?
– Vaše pitanje je retoričko. Sramotno je da ubice novinara
nisu pronađene, kao ni oni koji su pokušali da ubiju novinara „Vremena“, srećom
pa nisu uspeli. Da je naša profesija ili da su naša udruženja složna,
dogovorili bi odavno neki vid protesta zbog činjenice da ubice novinara nisu pronađene.
Bele strane i crni ekrani sve dok ih ne nađu. Možete li da zamislite takvu
situaciju? Naravno da ne… Zato i pričamo, između ostalog, o nemoći profesije.
Pretnje
Brankici Stanković ponovo su relativizovane, kakvu poruku time srpsko sudstvo
šalje društvu?
– Kao i činjenica da nadležne institucije ne rade ništa, ili
rade, a ne objavljuju, ili su nesposobne pa ne mogu da reše slučajeve ubistava
novinara, tako i slučaj moje koleginici Brankice nije samo relativizacija, već
i direktna poruka novinarima: svako može da ubije novinara i da ne bude
kažnjen, svako može da preti novinaru i da sudski slučaj bude relativizovan,
svako može da podmetne bombu novinaru na prozor sobe i da hoda bezgrešno i
slobodno.
Ceca
u kućnom pritvoru nije primila poziv za sud; gde je granica državne sramote?
– Sami ste odgovorili na svoje pitanje.
Hoće
li eventualna kandidatura za članstvo u EU išta promeniti u svakodnevnom životu
ljudi i kako taj događaj prihvatiti?
– Mislim da sama kandidatura i sve što ona nosi, a mislim
pre svega na vrednosni i zakonski okvir, treba prvo da promeni nešto u životu
političke elite, u smislu ograničavanja moći partijama i njenim predstavnicima.
Sama kandidatura neće doneti mnogo promena u našim životima, ali proces koji se
naziva evropske integracije je važan, ne samo kroz ekonomski aspekt, već je
dugoročno važan i u drugom smislu. Želim da se nadam da moja deca kada budu
odrasli ljudi neće debatovati o gej i manjinskim pravima, ili o tome da li je
Mladić heroj ili zločinac.
Lepota
koja im je na dohvat ruke, a da je građani Srbije nisu svesni?
– Život je lep. Samo da ne dozvolimo da prođe pored nas.
Često od velikih tema ne vidimo “ostatak” našeg života.
Kako
pobeđujete tugu i da li se uopšte borite protiv nje kada vas obuzme?
– Zavisi šta je prouzrokovalo tu tugu. Nekada vreme leči
tugu. Nekada ne prepoznajem da nije reč o tugi, već o samosažaljenju. Ponekad
je tuga stimulativna i budi kreativnost. Volela bih da je vašem pitanju bila
sadržana reč sreća, iako vi i ja živimo u Srbiji, gde sreću često percipiramo
kao luksuz. Ali ja sam optimista, pa makar me zbog toga proglasili elitistom.
Autor: Igor Mihaljević
