ENOtkud toliko gorčine i samokritičnosti?
Ima me mnogo u javnom životu. Možda medije treba pomešati ili dovesti nove ljude. Jedan deo nas penzionisati, a ostali neka se bave unosnijim poslovima. Uveren sam da je ova profesija propala i da njom caruju polupismeni srednjoškolci. Takvi ljudi imaju prednost nad nama jer su primitivni, agresivni, podli… I uvek blizu nekog izvora političke moći. Poverenje političara zaslužuju jer su snisihodljivi i servilni, a novinarstvo su prostrli na pladanj sramote.
Ima li nade za novinarstvo?
Bojim se da će želja ljudi sa društvene margine da se bave medijima odvesti novinarstvo u profesionalni glib. Malo je novinara koji beže od kafansko-politički spletki.
Zašto je tako?
Ušao sam u novinarstvo pre gotovo dve decenije, i video sve i svašta, a malo profesionalizma. Čini mi se da je novinarstvo potonulo u estradu, a klinička slika ove profesije je srednja škola i pet slova.
Možda su televizije etalon ove dijagnoze?
Televizija je samo jedna forma,doduše najuticajnija, ali često i najviše zloupotrebljavana. Ozbiljnije teme su nestale i zbog odnosa političara prema društvu i njihove želje da se igraju davno potrošene igre-impreija rkana-carstva tajnosti.
Čemu onda tvoj “Problem”, petkom u 21 čas?
Prepoznam nešto opšte, a nije obavezno streotipno. U duele dolaze ljudi sa čipovima u glavama, unapred toliko opredeljeni da im samo preostaje da se pogledaju u ogledalo pre emisije. Tako je to.
