ENU to vreme, u Srbiji se o slobodi medija moglo samo teoretisati – vreme ne-slobode već je uveliko počelo, a sledila su vremena mnogo gora. No, o toj temi rečeno je već jako mnogo. Previše. Toliko da zbog te hiperinflacije reči, svi pomalo zaboravljamo kako sloboda ovdašnjih medija izgleda 14 godina kasnije. Zaboravljamo da je sloboda medija i u ovom trenutku skoro isključivo stvar teorije.
Teoretski, situacija u zemlji Srbiji više je nego pogodna za razvoj medijskih sloboda – tu su zakoni, tu su saveti/organi/agencije, tu je “slobodno medijsko tržište”, tu su političari koji se “ne mešaju u novinarski posao”. Muče nas malo ti tabloidi, ali i to je nekako prirodno za “period tranzicije”…
To je, dakle, teorija. Praksa, kao što to već biva, izgleda sasvim drugačije – zakoni se uglavnom ne primenjuju; saveti/organi/ agencije uglavnom ne rade; na “slobodnom tržištu” mogu da opstanu, najčešće, samo oni mediji koji su se “slobodno uortačili« sa mafijašima/tajkunima; većina novinara živi i radi u nemogućim uslovima…
Što se političara tiče, dovoljno je pomenuti čuveni primer kada su narodni poslanici, uz obilato čašćavanje epitetima poput «strani plaćenici», izveštačima zapretili da će im ukinuti pravo na hranu u skupštinskoj menzi, a sve zbog toga što su oštro kritikovali povećanje poslaničkih plata. Uz taj primer, zaista nema svrhe navoditi sve one lokalne moćnike koji su u protekloj godini svojevoljno smenjivali urednike i određivali goste u TV emisijama, silne pozive i pretnje novinarima, uvrede, fizičke nasrtaje i sudske tužbe, više nego brojne pokušaje upliva u uređivačku politiku…
Ove godine, 3. maj posvećen je nerasvetljenim ubistvima novinara i ostalih medijskih poslenika – tokom protekle decenije ubijeno je više od 500 novinara, a većina počinilaca i dalje je na slobodi. Prema podacima Svetske asocijacije novinara (WAN), samo tokom prošle godine ubijen je 71 novinar, a tokom nekoliko prvih meseci ove godine, njih 15. Srbija i Crna Gora takođe su deo ove neslavne statistike – ubistva Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića i Duška Jovanovića i dalje se smatraju nerasvetljenim, nadležni nas sve zajedno, neretko, počaste konstatacijom kako određeni novinar »nije ubijen namerno«, a pojedinim novinarima i dalje se preti da će doživeti njihovu »sudbinu«…
Svetski dan slobode medija ove godine biće proslavljen u Dakaru. Prošle godine, domaćin je bio Beograd, a proslava je ostala zapamćena po tome što je svečanom koktelu prisustvovao jedan (1) novinar. U međuvremenu, na mapi Reportera bez granica, SCG označena je kao region sa “primetnim problemima”, a nevolja je upravo u tome što i 3. maja i svih ostalih dana, te probleme primećuju samo oni koji u medijima rade. Oni koji donose zakone i oni koji bi trebalo da ih primenjuju, smatraju da su svoj posao završili pisanjem prigodnog saopštenja. I 3. maja, i inače.
Upravo zato, Svetski dan slobodne medija, bar ove godine, ne treba obeležavati nikakvim okruglim stolom, tribinom ili prigodnim skupom iz čijeg sadržaja bi pristekao “prigodni tekst”.
Sloboda medija nije nikakva teorijska apstrakcija već odgovorni rad na otkrivanju ubica naših kolega, primena Zakona o radiodifuziji, formiranje Agencije za telekomunikacije, obezbeđivanje uslova za privatizaciju medija, smanjenje poreskih obaveza štampe, otpočinjanje pregovora za potpisivanje Kolektivnog granskog ugovora, pooštravanje inspekcijske kontrole poštovanja pojedinačnih ugovora novinara, uvođenje evropskih standarda u tretmanu uvrede i klevete u Krivičnom zakoniku i na sudu, uvažavanje mišljenja profesionalnih, medijskih i sindikalnih organizacija u izradi medijskih zakona…
I, konačno, uviđanje da novinari nisu tu da bi na vlasti održali one koje su u jednom trenutku možda i podržavali, već da bi obavljali ulogu zbog koje su i nazvani sedmom silom – bili korektiv vlasti u interesu građana.
GS Medija “Nezavisnost”, NUNS i Medija centar
