Niko od studenata koji su oslobodili SKC, niti onih koji su prisustvovali njihovim programima u ovoj instituciji, koji su bili delimično otvoreni za publiku, do zaključenja ovog teksta nije želeleo da komentariše to što objavljuje Informer pod etiketom “šokantno” i što diskredituje studente koji, prema navodima ovog tabloida, „orgijaju i masturbiraju“ po SKC-u.
„Ali, zašto da komentarišem kad lažu čim zinu?“, bila je reakcija svakog koga smo pitali u vezi sa objavom Informera o „skandaloznom materijalu“ – snimak i fotografija na kojima se navodno nalaze kompromitujući prizori za studente, iako se ništa od pomenutog na njima ne da videti, mada ima tu i teksta u Informer stilu koji vas ubeđuje da iako niste videli orgije i masturbiranje, svejedno ih u SKC-u ima, a studenti su akteri tih aktivnosti.
Istoričarka umetnosti Milica Pekić, koja je prisustvovala prvoj večeri otvorenog programa studenata u SKC-u, na početku razgovora za Danas takođe je izričita u tome da joj ne pada na pamet da se bavi Informerom.
– Zašto bih komentarisala Informer? Ne pada mi na pamet da komentarišem medijske manipulacije, mogu da vam ispričam kako sam doživela to kad su studenti sa svojim programskim aktivnostima prvi put otvorili vrata SKC-a za publiku – kaže Milica.
Ona objašnjava da je svaki student mogao da uvede pet osoba kao publiku koja će pratiti program unutar galerijskog prostora SKC-a gde je bila planirana 48-časovna akcija – performans, događaji, unutar kojih je publika mogla da učestvuje u definiciji prostora, definisanju toga šta su umetnost i galerijski prostor danas.
– Studenti su zapravo otvorili ono što su danas najrelevantnija pitanja za savremenu umetničku praksu – ko su autori, ko ima pravo da učestvuje u kreiranju savremene umetničke prakse? Otvorili su galerijski prostor za učešće i bavili se temama koje su veoma aktuelne – objašnjava Milica uz ocenu da su studenti s tim u vezi pokazali visoku informisanost i vezu sa tradicijom.
– Ako se setimo, SKC je otvoren u aprilu 1971. godine, a već sledeće godine, kao svojevrsna godišnjica otvaranja, organizuju se prvi Aprilski susreti. Program ove manifestacije, kao i drugi programi SKC-a pokretali su pitanja društvene uloge umetnosti koja su mladi istoričari umetnosti i umetnici postavljali kroz eksperimentalne galerijske programe, performanse, telesne akcije, a već te 1972. godine u SKC je gostovala umetnica Đina Pane, sa svojim telesnim peformansom „Život, smrt, san“, koji je ostao zabeležen u istoriji umetnosti i koji se bavio pitanjima granica umetničke prakse i pozicija autora i izvođača unutar sistema umetnosti.
– Ta pitanja postavljaju i performansi i akcije naših značajnih umetnika kao što su Raša Todosijević, Era Milivojević, Marina Abramović koji su nastajali upravo u tom istom SKC-u početkom ’70-ih. Radi se svakako o avangardnoj aktivnosti gde se iznova promišlja šta umetnička praksa jeste i koja je društvena uloga umetnosti. Ono što su studenti uradili ulaskom u SKC je jedan apsolutno dosledan čin a to je da se taj kulturni centar koji godinama stoji na margini kulturnih dešavanja u Beogradu iznova dovede na svetlost dana, da se vrati studentima, da studenti sami počnu da kreiraju programe za koje smatraju da su relevantni – objašnjava Milica.
Prema njenim rečima, otuda je potpuno prirodno što prvi programi postavljaju pitanje uloge umetnosti i institucije danas i vraćanje institucije onima kojima ona pripada ali i bavljenje esencijalnim problemima kao što je društvena uloga umetnosti.
O tome govori i sam ulazak studenata u SKC i visoka odgovornost studenata koji u tom prostoru borave jer vidimo da oni rade na priklupljanju dokumentacije o tome kako je poslovao SKC u prethodnom periodu, da li je bilo manipulacija i neke vrste zloupotrebe javnih funkcija i resursa od uprave.
– Studenti vrlo odgovorno tu dokumentaciju traže i analiziraju budući da je tamo veliki broj prostora koji su u međuvremenu privatizovani bez ikakve validacije i razgovora sa studetima kojima taj prostor pripada. Studenti ga, u stvari, sad vraćaju svojoj nameni i iniciraju okvir funkcija prostora u smislu potreba studenata danas. To je fantastična stvar, jer svojim postupcima i akcijama studenti nas uče kako da adresiramo pitanje funkcije institucija, kome institucije služe, ko ima prava na institucije, kako mislimo institucije danas i uopšte šta je priroda i funkcija javnog dobra. Vratiti Studentski kulturni centar studentima je apsolutno neophodno i sve što se na tu temu kao kritika pokušava artikulisati je promašena tema. Studentima treba dati punu podršku da od te institucije naprave relevantnu kulturnu instituciju sa programom koji je relevantan za studente danas. To su radile njihove kolege početkom sedamdesetih godina nakon studentskih protesta 1968. godine, i sasvim je prirodno da to oni rade danas – zaključuje Milica Pekić.
Izvor: Danas
