Povratak Srba na Kosovo između mita i stvarnosti

Proplanak iza poslednjih novih i belih kuća u Žaču obrastao je travom. Poslednjih dana leta ona već više nije onako zelena, i ceo pejzaž je u sivim i žućkastim tonovima, pa se kamen – verovatno samo vrh velike stene pod zemljom – iz daljine teško uočava.

Ali kad ga čovek nađe, posle dužeg lutanja ili ako ga povedu seoska deca, vidi malo čudo: iz jedine pukotine na glatkoj površini kamena iznikla je stabljika cera. Na njoj su tri lista. Nigde uonakolo ništa, osim oštre trave, iz zemlje ne raste – samo ovo drvo iz stene!

Ume tako život da se poigra i da udesi stvari maštovitije od bilo kakvog pisca: ako je negde seme novog života moglo da proklija na kamenu, onda je to ovde. Jer, u metohijskom selu Žač, na isti način otpočeli su svoj povratnički život Srbi izbegli u leto 1999. godine.   

One nove i bele kuće njihove su, ali je put do njih bio mukotrpan…

Rafali iz mraka

Do rata 1999. godine u Žaču, zadnja pošta Istok, Kosovo, živeli su, jedni pored drugih, Albanci i Srbi. Posle rata, svi Srbi su izbegli, u Smederevo, Kraljevo, Kragujevac… gde je ko imao nekog ili mogao da sklepa neki krov nad glavom, a posle toga, kad je kao došao mir i Vlada Kosova rešila da dokaže svojuopredeljenost za ljudska prava, neki od tih Srba izbeglih iz Žača – 27 porodica – odazvali su se pozivu iz Prištine da se „vrate na svoja ognjišta“.

„Ognjišta“ su zaista bila to – samo kamen i pepeo, jer su srpske kuće u Žaču, sve do jedne bile porušene i popaljene. Smestili su se u šatore…

Ali nije to bio najveći problem: njihovi susedi, Albanci, usprotivili su se povratku Srba. U aprilu te 2010. godine povorka je prošla kroz selo noseći parole na kojima je pisalo „Nema povratka dok se ne pronađu nestali„, „Nećemo da radimo po srpskim planovima“, „Kriminalcima ne trebaju kuće, nego ćelije“, a demonstranti su uzvikivali „Idite odavde, sa našeg slobodnog Kosova“ i „Vi ste nas ubijali“.

Kao jedan od razloga zašto se protive povratku nekadšanjih suseda, u izjavama medijima i pismima zvaničnicima u Prištinu navođeno je da su među povratnicima itrojica Srba koji su u ratu počinili zločine nad Albancima. Ispostavilo se da ovo nije tačno, Albancima iz Žača stavljeni su na uvid spiskovi onih koji su izrazili želju da se vrate, gde imena trojice osumnjičenih nije bilo, ali je čitava 2010. godina, i naredna, protekla u ometanju naseljavanja povratnika.

Iz mraka je pucano prema kampu; nekoliko puta šatori su bili zasipani kamenjem; jedan povratnik je kasno uveče prebijen; drugi, u po bela dana, onesvešćen je udarcem u galvu i ostavljen u jarku pored puta; pa opet rafali…

U julu 2010. počela je izgradnja 14 kuća za povratnike, a u avgustu je Kosovska policijska služba (KPS)  privela trojicu maloletnih Albanaca zbog sumnje da sudemolirali zid na jednoj od građevina, a blokove za gradnju razbacali po gradilištu.

Ustanovljeno je da iza svih incidenata stoji samo jedna albanska porodica, doseljena u Žač posle rata. U sukobima 1998. i 1999. godine, ona je imala deset poginulih članova. Albanci, funkcioneri iz opštine ponavljali su da su rešeni da „sprovedu povratak“ ali da je situacija složena – nije im se otvoreno stajalo na stranu Srba i zakona, a protiv stradalih u ratu. Ostali Albanci iz Žača su ćutali…

To se sve tako vuklo, leto je prešlo u jesen, ova u zimu, i uoči Nove 2011. godine, 27. decembra, u tek sagrađene kuće uselilo se devetnaest porodica. Šest je odustalo od povratka, a neki nisu ispunili dosta stroge uslove. Između ostalih, da u Srbiji nemaju baš nikakvu imovinu.  

– Pa morali su ljudi negde galvu da sklone za ovih dvanaest godina, neki krov za porodicu da podignu – rekao je potpisniku ovih redova Nebojša Drljević.

Od šatora do ograđenih okućnica

Nebojša se među prvima, u proleće 2010. godine, vratio u Žač. Njegova supruga Vladimira i deca Blaženka, Jovana i Dušan bili su u onim šatorima nad kojima su praštali rafali. Radio je u „Goši“ u Smederevskoj Palanci, dok fabrika nije propala, a onda je ostao bez posla.

Četiri godine duže, kroz iste nevolje prolazio je i Slaviša Komatović (52), jedan d poslednjih povratnika: prošao je kroz izbegličke centre, onda se oženio i dobio troje dece, i sa porodicom se potucao po iznajmljenim sobama:

– Nikakvu imovinu nigde nemam osim ovog imanja u Žaču. Počinjem iz početka, ali u Kraljevu mi je bilo teže. Sama pomisao da svakog prvog treba da izdvojim po 70-80 evra za kiriju psihički opterećuje. Posla je sve manje, a u tuđoj kući bez posla zna se kako je – govorio je Slaviša u leto 2014. kad se vratio. U oktobru, dobio je kuću od 45 kvadrata. 

Njegov brat Veljko Komatović, zajedno sa Nebojšom Drljevićem, bio je među prvima:

– Vratili smo se 24. marta 2010. godine. Ovde, u mom dvorištu, bila je poljana, pustinjak, a vidite, sada je slika mnogo drugačija. Sa mnogo rada, dosta ulaganja, što pomoći od dobrih ljudi s različitih strana, a i uz svoj rad, rad moje porodice, evo šta smo postigli. Supruga i ja obrađujemo devet hektara zemlje. U dvorištu su stambeni i pomoćni objekat i staja, a u njoj tri grla za sada, tri svinje u toru, četvoro šarplaninaca vernih čuvara koji čuvaju domaćinstvo i tridesetak komada domaće živine. Imam deo mehanizacije, potreban mi je još jedan deo, ali i sa ovim se završava posao.

Novi život

Slika Žača danas je zaista drugačija: oko povratničkih kuća su poljoprivredne mašine, u ogrđanim dvorištima je živina i stina stoka, u stajama krave…

I ono što je najvažnije: u Žaču se opet rađaju srpska deca. Pre nego što u ovoj rečenici čitaocu zasmeta „nacionalistički ton“, da razjasnimo: to što se u Žaču opet rađaju srpska deca neće ni iz daleka izmeniti nepovratno narušenu nacionalnu strukturu stanovnišva na Kosovu, i „popraviti srpsku stvar“. Ali – gledano u širem kontekstu, jer strogo uzev, reč je o privatnoj radosti roditelja, i ničemu više… – to što su se u Žaču, prošle i ove godine, rodili Strahinja i Marija u porodici Veljka i Stefan u porodici Slaviše Komatovića, i Lazar Drljević, pokazatelj je boljeg vremena.

Ali, koliko boljeg?

– Bezbednost više nije problem. Sada teškoću predstavlja njihovo zapošljavaje – kaže za Newsweek Srbija Haki Rugova, predsednik opštine Istok.

U Istoku velikih proizvodnih pogona nema, tranzicija je i ovde uzela danak. Nezaposlenost je opšti problem, a „pozitivnu diskriminaciju“, kaže Haki Rugova, kad je u pitanju zapošljavanje pripadnika nacionalnih manjina, zakon ne poznaje.

Iz Žača, od svih koji su vratili, posao su našla samo dvojica: jedan u opštini, drugi kao čuvar u bolnici. Ostali bave poljoprivredom. Žačka zemlja nije od one „iz koje će iznići i dugme ako ga posejete„, ali rađa. Istina, kao i ljudi na ovom prostorima, škrto i stidljivo pokazuju ljubav… ali moglo bi od nje da se živi, da povratnici nisu počeli počeli novi život na kamenu i pepelu. Treba mehanizacija i gorivo za nju, treba seme, pa đubrivo… 

– Ovde pšenica dobro rađa. Ali da bi čovek zasejao veću površinu, on mora da uloži novac. A odakle? Neki su uzimali kredite, po pet-šest hiljada evra, ali treba to vratiti! – kaže Nebojša Drljević.

Pomoć koju povratnici dobijaju od Vlade Srbije nedovoljna je i, kao uvek kad je u pitanju birokratija, stiže kasno.

Zarobljenici iz Opraški

Ali Žač nije celo Kosovo.

– Procena ministarstva za povratak i zajednice je da se danas više od 200.000 interno raseljenih sa Kosova i Metohije suočava sa nemogućnošću povratka na svoja ognjišta. U pokrajinu se vratilo manje od pet odsto raseljenih, a od 2010. godine vratilo se oko 2.000 ljudi – kaže Dalibor Jevtić, ministar za povratak i zajednice u Vladi Kosova.

Ali, prepušteni sami sebi, i izloženi napadima suseda Albanaca, več posle godinu dana oni su po drugi put otišli iz sela. Napuštene kuće i imanja „nepoznati počinioci“ brzo su demolirali, odnoseći sve što je moglo da se odnese: crepove, stolariju…

U Opraškama je ostao samo Petko Miletič, sa surpugom Snežanom i Tamarom (11) i Lazarom (9) godina.

– Ja najviše volim kada sam u školi, volim kad tata zakasni jer onda imamo vremena da se više igramo sa društvom – kaže Tamara.

Slično se oseća i Lazar: 

– Ja sam srećan jedino kada sam u školi sa drugarima.

Otac ih svakog dana u školu u Osojanu vozi traktorom, i vraća. U krugu od pet kilometara unaokolo njihove kuće nema žive duše. A i kad se neko pojavi – tako je bilo uvek do sada, nije dobronameran. Miletićima su „nepoznati počinioci“ u tri navrata krali pumpu za vodu. Skidali su i odnosili oko 230 metara samonosećeg elektro kabla sa pumpe za vodu u bunaru, bez koga ova uporna porodica ne bi mogla da opstane.

Haki Rugova kaže da je reč o običnom kriminalu, lopovima koji kabl prodaju otpadu kao sekundarnu sirovinu.

Petko Miletić ne zna ko ga i zašto ostavlja bez vode, ali mu svaki takav incident„ubija nadu u bilo kakvu mogućnost opstanka“.

– Odlučili smo da ostanemo, jer smo se nadali da će se, ipak, neko vratiti. Ali, kako vreme odmiče, sve više shvatam da sam svojom vezanošću za rodni prag uništio detinjstvo svojoj deci, a plašim se i za njihovu budućnost – kaže Petko.

– Ali opet ima i dobrih situacija, imam prijatelja Albanca u susednom selu sa kojim sarađujem, pomažemo se međusobno – kaže Petko Miletić.

Supruga Snežana, rodom iz Kruševca, retko odlazi kod svojih. Zbog dece, ili ona ili Petko uvek moraju da budu kod kuće, jer decu ni na tren ne smeju da ostave same.

– Nikakve pare, nikakvo bogatstvo nije vredno ovog straha koji sam preživeo za sve ove godine – rezimira svoje iskustvo. „Pare“ i „bogatstvo“ ovde su samo simboli, jer od poljoprivrede u Opraškama teško se živi. Snežana nosi sir na pijacu u severni deoKosovske Mitrovice, šezdeset kilometara tamo, i toliko nazad, autobusom. Petko je dizao kredit da bi posejao pšenicu, a rod je podbacio. Proletos nije kome imao da proda seno, dva velika plasta istrunula su u dvorištu…

Bez mogučnosti da negde drugde započnu život, Miletići ostaju zarobljeni u Opraškama. 

Lepe želje i realnost

Nije lako doneti sud o tome da li je slučaj ove porodice izuzetak ili pravilo.

– Iako većina interno raseljenih želi da se vrati na svoja ognjišta, za to nema uslova, a prepreke su bezbednosna situacija i nerešeno pitanje povraćaja uzurpirane imovine, na koje čeka više od 40.000 građana srpske i nealbanske nacionalnosti. Problem su sudovi koji su spori u rešavanju ovih sporova. Čak i kada se donese pravosnažna sudska presuda, ima poteškoća u vraćanju imovine – kaže Dalibor Jevtić, dodajući da u svom radu ima podršku premijera Vlade Kosova Ise Mustafe i njegovog zamenikaHašima Tačija, ali da se smetnje javljaju „u lokalu“.

Ali, ističe ministar Dalibor Jevtić, od procesa povratka Srba koji su 1999. godine napustili Kosovo, ne sme se odustati.

Prema njegovim rečima, uz izgradnju kuća, ubuduće će se nastojati da se svakoj porodici povratnika obezbedi bar jedno radno mesto.

Dosadašnje iskustvo, i opšta ekonomska situacija na Kosovu ne daju osnov za verovanje da će ova nesumnjivo dobra namera biti i ostvarena. Šta se. onda, može očekivati od plna da se Srbi vrate u domove koje su morali da napuste?

Pustimo da kaže Veljko Komatović iz Žača:

– Ne mogu da proričem ničiju budućnost, ali može da se opstane. Ako sam mogao i ja sa dosta rada, truda, ulaganja, pomoći drugih ljudi i institucija, iz mog rodnog mesta mogu da poručim onima koji žele zaista da se vrate i da žive na svojoj dedovini, da mogu da opstanu. I u centralnoj Srbiji nemaju svi isto. Neko se snašao bolje, neko slabije, ali ko radi, nešto i stvori …

Projekat Kosovo Serbia: LIVE finansira Evropska unija u okviru Podrške civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013 i Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije.