Zajednički
stav novinara sa juga Srbije o tome u kakvim se uslovima radilo pre i posle
Petog oktobra, mogao bi jedanaest godina kasnije da se svede na floskulu:
„Njega nema, ali opasnost vreba i dalje“.
I
moj poslednji „neprijatni slučaj“ koji se desio prošle nedelje kada sam dobio
telefonsku pretnju-upozorenje od funkcionera ovdašnjeg DSS, pokazuje da je
novinarsko pisačko čeprkanje po „osinjacima“ i dalje opasna stvar. Tačnije,
ispada da je lakše pretiti novinaru, nego li svoju nevinost dokazivati u sporom
zakonskom procesu. A u geografskoj provinciji, kakvo je Vranje, to je veoma
učestala „metodologija“ moćnika i političara u vremenima i pre i posle
„demokratije“.
Kada
sam sredinom devedesetih postao stalni dopisnik „Naše Borbe“ sa juga Srbije,
ovaj list se u Vranje dopremao skoro ilegalno. autobuskim „trasama“. Najčešće
„Galebom“ iz Ohrida koji je stizao oko 11,30. „Naša Borba“ se kupovala od Žuće
kolportera, a onda uredno „pakovala“ u „Politiku“ i čitala kao posebno štivo.
Pripremajući se za pisanje knjige „Made in Vranje“ o tada aktuelnom
potpredsedniku Vlade Srbije i ministru koordinatoru Dragomiru Draganu Tomiću iz
„Simpa“ doživeo sam da mi u kuću u potrazi za rukopisom upadnu trojica
policajaca. U istrazi „ko i zašto finansira knjigu“ u policijskoj stanici u
Vranju proveo sam petnaest sati. Tada sam podneo krivičnu prijavu za klevetu
protiv načelnika policije Stojana Stojmenovića, koji je koristeći svoj položaj
i veze u pravosuđu izbegao da bude kažnjen za optužbu da sam kao novinar
„ojadio kasu jedne kompanije za više hiljada maraka“. I to kao novinar.
Saslušavan sam pred istražnim sudijom Okružnog suda u Vranju, a po optužnici za
zloupotrebu službenog položaja koju je potpisao tadašnji tužilac Srboljub
Stefanović.
U
vreme NATO bombardovanja dnevno sam izveštavao za Danas iz podruma porodične
kuće gde mi je kao pisaći sto koristio zamrzivač i gde je bio prebačen telefon.
Znak da mi se nešto sprema protumačio sam u činjenici da jedini od izveštača iz
Vranja od Gradskog štaba za odbranu Vranja nisam dobio „ausvajs“ za slobodno
kretanje. Uhapšen sam u noći 27. aprila i osuđen na kaznu zatvora od trideset
dana zbog neurednog prijavljivanja mesta prebivališta i isteka lične karte. O
tom periodu napisao sam knjigu „Ključevi“, koja je prevedena i na engleski
jezik. Pred sam izdisaj „Naše borbe“ morao sam da se sklonim od učestalih
pretnji u Beograd, u redakciju.
Petooktobarsko
olakšanje kao da je brzo prošlo. Dobijam u novembru pretnje od ljudi iz „Simpa“
zbog teksta u Danasu – „Potemkinov unuk iz bajke o južnoj Švajcarskoj“ o liku i
delu Dragomira Tomića iz Simpa, a nakon hapšenja jednog od njegovih sinova zbog
navodne utaje poreza. Slično je bilo i nakon teksta „Univerzalni vojnik
Slobodana Miloševića“ o Vlastimiru Đorđeviću „Rođi“, sada haškom pritvoreniku,
a tada šefu resora Javne bezbednosti u prelaznoj vladi nakon 5. oktobra.
Pretili su mi telefonom njegovi rođaci iz Vladičinog Hana odakle je on rodom.
Usledili
su novi pritisci i na suprugu koja je kao novinarka radila u Kompaniji „Jumko“.
Pretili su nam otkazima, zatvorom, pa sam bio prinuđen da u Danasu objavim
otvoreno pismo tadašnjem predsedniku Upravnog odbora „Simpa“ Svetozaru Krstiću
pod naslovom „Zaustavite tapaciranje mozga“.
Čini
se da mi je bilo lakše kada smo se našli pod snajperskom vatrom u ravnici oko
sela Lučane u Bujanovačkoj opštini (2000.), nego li kada vas neko pozove
telefonom i zapreti da ćete „platiti sve račune kada oni dođu na vlast“.
Danas
sve izgleda slično onoj rišeljeovskoj: „Dajte mi šest redi iz ma kakvog napisa,
pa ću u njima da nađem nešto zbog čega ćemo obesiti pisca“. Pogotovu što sa
svakim tekstom koji je odštampan automatski imate direktan susret autora i
junaka. Prag tolerancije danas vrlo mali, pogotovu ukoliko se svakodnevno
suočavate sa primerima nepravde, korupcije, netolerancije korišćenja prava na
moć. Ako pišete o lekarskoj grešci rizikujete da vas „poznati lekar“ u najmanju
ruku izvređa na ulici. Ukoliko pak pišete o sportskoj neuspešnosti jednog kluba
i trošenju para, postoji opasnost da vas „mecena kluba“ pozove na ozbiljan
razgovor „oplemenjen upozoravajućom ljubaznošću“.
I
poslednji slučaj sa funkcionerom DSS, nakon čega sam slučaj prijavio policiji,
a za njega se zainteresovao i tužilac govori da novinar u geografskoj
provinciji može da računa samo na zaštitu javnosti. Prikrivanje dovodi do
otvaranje prostora za nove slučajeve nasilja pre svega onog mentalnog, koje se
možda i najteže preživljava, a leči određenom količinom sedativa. Pogotovu što
u svom daljem radu nastavljate da se viđate svakodnevno i sa „zadovoljnim“
čitaocima, ali i sa junacima vaših tekstova.
Autor: Vojkan Ristić
