EN
Ispostavlja se da je izveštavanje o ženama jedna od najproblematičnijih tema. Od stereotipnog izveštavanja, svakodnevnog seksizma, do relativizacije rodno zasnovanog nasilja i vrlo problematičnog izveštavanja o femicidu. I dalje imamo situaciju da su žene ređe sagovornice, naročito ako govorimo o ekspertima i ekspertkinjama, kaže Ivana Jelača, direktorka Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan, koji u okviru regionalne Mreže za izveštavanje o različitosti prati kako mediji izveštavaju o društvenoj različitosti.
“Medijima i dalje u velikoj meri dominiraju tradicionalne vrednosti i predstavljanje žene u okvirima tradicionalnih normi i stavova”, kaže Jelača o tome šta je pogrešno i problematično i kakvu sliku u društvu tretirajući žene na taj način, mediji formiraju o ženama. I dalje pitamo uspešne žene kako uspevaju da usklade karijeru sa porodičnim obavezama, ali ne i uspešne muškarce. Žene u javnom životu mnogo češće se suočavaju sa komentarima na račun fizičkog izgleda, odevne kombinacije ili godina u odnosu na njihove muške kolege.
Žene se i dalje ređe pitaju za mišljenje, dakle ređe čujemo njihovu perspektivu o raznim društveno važnim temama, kaže ona. Zanimljivo je i da iako u medijima ima sve više žena, novinarki, manje ih je na uredničkim pozicijama i u vlasničkoj strukturi, što sve zajedno utiče na to koliko se perspektiva žena reflektuje u medijima.
Poslednjih godinu dana bilo je više slučajeva seksualnog nasilja o kojima su naši mediji intenzivno pisali – od Milene Radulović, preko Danijele Štajnfeld i drugih devojaka i žena koje su pričale o temi koja ne samo da nije bila prisutna u medijima dosad već je bila i tabu tema i problem društva. Ali ispostaviće se da su rodno zasnovano i seksualno nasilje definitivno jedna od najproblematičnijih tema, na kojoj je veliki broj mejnstrim medija ‘pao’.
Rodno zasnovano nasilje je tema koja je bila vrlo prisutna tokom 2021. godine, ali se dobar deo mejnstrim medija (onih najčitanijih i najgledanijih) pokazao vrlo neprofesionalno u načinu na koji su se bavili ovom temom. “Od površnog pristupa bez dublje analize ovog društveno važnog pitanja, relativizacije nasilja, prebacivanja krivice sa nasilnika na žrtvu, pa sve do romantizacije femicida”, priča Ivana Jelača dodajući da sve to zajedno otežava neke važne procese u društvu, pre svega preispitivanje tradicionalnih društvenih normi i položaja žena u društvu, kao i razgovor o nasilju nad ženama i prepoznavanju raznih formi nasilja.
Mediji su relativizovali nasilje, prebacivali krivicu na žrtve ili žrtve izlagali sekundarnoj viktimizaciji, pokazuje istraživanje Instituta za medije i različitosti.
“Vrlo je problematično kako su u javnosti bili predstavljeni slučajevi mladih devojaka koje su prijavile nasilje od strane starijih, u društvu poštovanih, kolega. Nije uloga medija da budu sudije, što su oni često radili, već da pruže bezbednu platformu žrtvama da govore o nasilju. Stavovi koje smo u medijima videli o slučaju Milene Radulović i Danijele Štajnfeld, mogu lako da obeshrabre druge žrtve da govore o radno zasnovanom nasilju. Procene su da je, širom sveta, jedna od tri žene izložena bilo psihičkom, verbalnom ili fizičkom nasilju u nekom trenutku u životu. U Srbiji i na Balkanu društvo je još uvek vrlo tradicionalno i na taj način posmatra rodne uloge, pa ovakvo izveštavanje ne donosi samo štetu žrtvama seksualnog nasilja nego i društvu u celini jer nam onemogućava da problematizujemo rodno zasnovano nasilje i da se njime sistemski pozabavimo”, objašnjava Ivana Jelača.
Priča da su pojedini tabloidni mediji i televizijski kanali davali platformu vrlo problematičnim stavovima da prijave seksualnog nasilja imaju za cilj da unište reputaciju i život optuženih muškaraca: to je išlo do te mere da smo čuli da je tu u pitanju pokušaj ne samo rušenja reputacije muškarca, nego i pokušaj rušenja države. “Ovo je višestruko problematično – izlaže žrtve nasilja novom stresu i mogućnosti osude, još više obeshrabruje druge žrtve da progovore o svojim iskustvima jer im se šalje poruka da se ni njima neće verovati i da bi na sličan način mogle biti društveno osuđene, i treće, šteti društvu u celini – gubimo priliku da govorimo o važnoj temi na konstruktivan način, tražeći rešenja i promene sistema vrednosti.”
Tako je recimo, nakon što je Miroslav Aleksić, koji je osumnjičen za silovanje i nedozvoljene polne radnje, pušten u kućni pritvor, nekadašnji fudbaler Dušan Savić u jutarnjem programu na televiziji Pink govorio kako je optužnica “iskonstruisana”, “osmišljena” i kako predstavlja napad na Srbiju. U emisiji su korišćeni razni argumenti kako bi se pokazalo da prijavljivanje silovanja i seksualnog uznemiravanja ima za cilj “rušenje Srbije”.
Situacija nije bolja ni u regionu. Neko bi rekao – na Balkanu.
U celom regionu je izveštavanje o ženama tema u kojoj mediji održavaju vrlo tradicionalne stavove celog društva. “Seksizam pa čak i mizoginija prisutni su u medijima širom regiona. To je način da se obračunate sa političkim neistomišljenicama, da govorite o nasilju nad ženama, pa čak i o femicidu“, kaže Ivana Jelača.
U Albaniji je skoro pevačica Ronela Hajati, koja je pobedila na 60. Festivalu pesama sa pesmom “Secret” (govori o tajnoj ljubavi), izabrana da predstavlja zemlju na takmičenju za Pesmu Evrovizije 2022, bila izložena govoru mržnje i seksističkim komentarima koje su prenosili i mediji.
U Crnoj Gori, tokom razgovora na temu nasilja nad ženama na Jutarnjem programu Radio-televizije Crne Gore (RTCG), voditeljka javnog servisa Jovana Božarić Stanišić iznela je izrazito seksističke narative. Ona je tvrdila da postoje slučajevi nasilja nad ženama zbog činjenice da žene ponekad izazivaju muškarce da se “nepristojno ponašaju”.
Srbija se nalazi u donekle kontradiktornoj poziciji. Vidljivost žena u vestima je veoma niska, za 5% niža od svetskog proseka, za 8% od evropskog, a u isto vreme su žene novinarke i prezenterke natprosečno zastupljene i čine 63% medijskih profesionalaca, dok je svetski prosek 40% novinarki i 51% prezenterki, a evropski je vrlo sličan i iznosi 41% novinarki i 53% prezenterki.
Jedina tema gde su žene dominantno prisutne je “rod i slične teme” gde žene čine 80% subjekata vesti, pokazuje istraživanje “GMMP 2020 – Ko pravi vesti”. Međutim, ovo je potpuno marginalizovana tema prisutna u svega 1% analiziranih tekstova. Svetski prosek, na osnovu GMMP istraživanja je sedam.
Žene su znatno manje prisutne nego muškarci, od svih ljudi koji su vidljivi u vestima u našim medijima one čine 20%, kaže Danka Ninković Slavnić, docentkinja i članica istraživačkog tima sa Fakulteta političkih nauka u projektu “Ko pravi vesti”. Kada je reč o svim drugim oblastima, žene su znatno podzastupljene. Rodni jaz je najmanji u pričama o poznatima, umetnosti i medijima, i sportu (35% žena) i nauci i zdravlju (33% žena), a najveći je u oblastima politike (11% subjekata vesti su žene) i kriminala i nasilja (samo 4%).
“U velikoj meri se vidljivost žena vezuje za ‘meke’ vesti i zabavni sadržaj i mnogo češće govore o stvarima koje se tradicionalno doživljavaju kao deo privatne sfere. Ta slika se ne menja jer većina medija, uglavnom uspešno, izbegava da problematizuje rodne odnose, da preispita način na koji reprezentuju rod, da uopšte sebi postavi kao pitanje – kako mi prikazujemo žene i muškarce u sadržaju koji pravimo i zašto je to važno?”
Veruje da se to pitanje postavlja u savesnim redakcijama kada se izveštava o rodno zasnovanom nasilju, dok za druge teme, u velikom broju slučajeva postoji svojevrsno “rodno slepilo”, odnosno pretpostavka da je rod irelevantan. Kao da mediji prenebregavaju činjenicu da imaju moć da stvaraju zdravorazumsko znanje o tome šta znači biti neko, u ovom slučaju žena, i da ponavljajući stare slike o rodnim ulogama održavaju status kvo.
“Nekima je, verovatno, očuvanje patrijarhalnih vrednosti i tradicionalnih društvenih uloga deo uređivačke politike.”
Najproblematičniji narativi su krajnje personalizovani i sa vrlo izraženom senzacionalističkom dimenzijom, vrlo često bez elementarnog poštovanja, ikakve društvene relevantnosti, povezani sa telesnošću i seksualnošću.
Deo problema je što seksizam često dolazi od institucija kao i od političkih i javnih ličnosti, a mediji ih prenose bez preispitivanja i kritičkog stava.
“Pa tako imamo situacije da problematični stavovi koji prebacuju krivicu za rodno zasnovano nasilje na žrtvu dolaze od samog sudstva ili političkih figura, ali mediji propuštaju priliku da to preispitaju već samo prenose problematične stavove dalje podržavajući seksizam u društvu. Kada se na to dodaju klikbejt naslovi koji za cilj imaju da privuku pažnju publike, dobijemo jednu vrlo problematičnu mešavinu koja potencijalno može vrlo negativno da deluje na mišljenje i stavove građana i građanki”, naglašava Ivana Jelača.
Ipak, važno je da kada govorimo o medijskom izveštavanju o seksualnom nasilju ne svrstamo sve medije u isti koš.
“Moram da priznam da je bilo vidljivo u nekim medijima nastojanje da se pokaže osećanje razumevanja za žrtve, da se one zaštite, da se poštuju etička načela i smernice. Jednostavno, čitajući neke tekstove imala sam utisak da ih je u redakciji čitalo više ljudi i sa većom pažnjom, brižljivije odmeravajući reči nego kad je reč o nekim drugim temama. Sa druge strane imate i tabloidni pristup, relativizaciju, priču o ‘navodnim’ napadima, nešto što je i sa profesionalne i ljudske strane nerazumljivo i neprihvatljivo”, naglašava Danka Ninković Slavnić.
Postoje institucije koje reaguju, uključujući Poverenicu za zaštitu ravnopravnosti ili Savet za štampu; ono što ostaje kao problem je uticaj tih reakcija ili korekcija u medijima, jer su najčešće one manje vidljive. Sa druge strane neke institucije uopšte ne reaguju. “Mi smo više puta ulagali žalbe REM-u jer je nekoliko televizija imalo vrlo problematičan sadržaj, ali reakcije REM-a su izostale”, kaže Ivana Jelača.
Da li je to posledica neznanja i nedovoljnog poznavanja novinarskih i etičkih kodeksa i pravila, ili je odnos “namerno” takav kao deo šireg društvenog odnosa prema ženama? Mnogi koji su se pridružili BBC-ijevoj 50:50 inicijativi koju je započeo Ros Atkins 2017. godine, izjavljivali su da su u njihovim emisijama žene već ravnopravno prisutne jer oni ne diskriminišu nikoga, da bi onda, kada su počeli da evidentiraju, shvatili da su žene oko 30% osoba koje se pojavljuju.
“Verujem da, dok se nisu suočili sa evidencijom koju su sami napravili za određeni period, da su zaista mislili da je situacija drugačija. Takođe, da su prisutni stavovi da nema dovoljno žena koje bi mogle biti sagovornice na određene teme, ili da iako postoje tamo negde, ko će sad trošiti vreme da ih nađe, ili da postoje važnije ili interesantnije teme od rodne ravnopravnosti, ili da sad postoji nešto goruće, a o rodnoj ravnopravnosti se može bilo kad”, kaže Danka Ninković Slavnić. “Verujem da postoje mediji koji svesno i namerno imaju takav odnos, ali je indikativno da, recimo, ako uzmemo prisutnost žena u medijima, ili zastupljenost određenih uloga i profesija, mnogi mediji koji su eksplicitni zagovornici ravnopravnosti svih ljudi po ovim parametrima ne odskaču od proseka. Oni su bolji jer ne objavljuju negativne stereotipe ili fotografije u kojima su žene objektivizovane, znači prihvataju i poštuju pravila koja su već eksplicitno formulisana kao način suzbijanja diskriminacije, ali ne posvećuju više prostora ženskom iskustvu, ekspertizi ili pitanjima rodne ravnopravnosti nego drugi. Tu se logično nameće pitanje – zašto? Mada, nažalost, nemamo podatke i istraživanja koji bi ponudili definitivan odgovor, verujem da jedan deo objašnjenja leži u neviđenju problema ili u stavu da se malo toga može učiniti.”
Pitanje rodne ravnopravnosti kao tema u medijima i njihova edukativna uloga vidljiva je i na primeru 8. marta, kada mediji najčešće govore o ružama za ‘lepši pol’, ali, zaključuje Ivana Jelača, “8. mart je mnogo više od ruže”.
