Istrage ubistava i napada

PRESUDA SVIMA, PRAVDA NIKOME

Foto: arhiva NUNS, Cenzolovka
Foto: arhiva NUNS, Cenzolovka

Svi nerešeni slučajevi ubistava i napada na novinare su najdrastičniji primeri jer je u pitanju napad na život; pokazuju da nema kraja, ali desio se predmet ubistva Slavka Ćuruvije u kome smo stigli do kraja, u neprimerenom roku, sa nedostatkom dokaza i do toga da se donosi oslobađajuća presuda posle više od dve decenije. To je dosta poražavajuće za državu

 

Niz izgleda ovako: 1994. godina – Dada Vujasinović pod nerazjašnjenim okolnostima pronađena mrtva u svom stanu; 1999. godina – ubijen Slavko Ćuruvija ispred svog stana; 2001. godina – Milan Pantić ubijen ispred svog doma; 2007. godina – pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića bacanjem ručne bombe na njegov prozor; 2018. godina – pokušaj ubistva Milana Jovanovića paljenjem njegove kuće dok se nalazio u njoj.

 

Ovo su novinari, koji su izgubili svoje živote ili su preživeli atentate zbog toga što su radili svoj posao. Od svih navedenih slučajeva, rezultat je jedna oslobađajuća presuda Apelacionog suda nakon dve osuđujuće prvostepene u slučaju Slavka Ćuruvije. Da će dočekati pravdu ima šansu jedini koji je živ od ovih nabrojanih novinara, novinar portala Žig Info Milan Jovanović. On čeka odluku Apelacionog suda jer je prvostepenom presudom osuđen bivši predsednik opštine Grocka Dragoljub Simonović na pet godina zatvora. Mada, čekali smo i nadali se i u slučaju Slavka Ćuruvije, pa nas je isti taj Apelacioni sud šokirao oslobađajućom presudom za pripadnike bivšeg DB-a.

 

ŠUPLJINA DRŽAVE

 

Veran Matić, novinar i predsednik Državne komisije za istraživanje ubistava novinara za Dosije o medijima ukazuje na to koliko će oslobađajuća presuda u slučaju Slavka Ćuruvije uticati na novinare, ali i napominje da slučaj ubistva Slavka Ćuruvije predstavlja određeni indikator.

 

„Načelno, za veliki broj novinara, oslobađajuća presuda došla je kao potvrda da institucije ne rade svoj posao kada je reč o bezbednosti novinara, da ne postoji politička volja da se sistem beskompromisno suoči sa svima koji svakodnevno ugrožavaju bezbednost novinara. Čak i kada se dogode pomaci, oni se ubrzo razvodne beskonačnim odlaganjima pravde. A onda se suočimo sa sudskom praksom koja je nepredvidiva. Takođe, oslobađajuća presuda će samo potvrditi stavove koje deo naše profesije već dugo ima: da će Služba bezbednosti šta god se uradilo, zaštiti svoje ljude. Oni su se uostalom i ponašali u sudnici, sigurni u ovakav epilog“, kaže Veran Matić.

 

Bivša predsedica Vrhovnog suda u penziji Vida Petrović Škero ne smatra da je Apelacioni sud jedini krivac zato što ubice Slavka Ćuruvije, zvanično nisu pronađene, već problem vidi u nemoći države i kompletnog društva da efikasno rešava ovakve slučajeve.

 

„Svi nerešeni slučajevi ubistava i napada na novinare su najdrastičniji primeri jer je u pitanju napad na život; pokazuju da nema kraja, ali desio se predmet ubistva Slavka Ćuruvije u kome smo stigli do kraja, u neprimerenom roku, sa nedostatkom dokaza i do toga da se donosi oslobađajuća presuda posle više od dve decenije. To je dosta poražavajuće za državu, da konačno dođemo do kraja jednog procesa, ali kakvog? To znači da nadležni nisu uspeli da prikupe dovoljno dokaza za oslobađajuću presudu“, navodi Petrović Škero.

 

Ona dalje kaže da sada dolazimo u situaciju da se ljudi sa pravom pitaju, kako u jednom stepenu imamo dokaze, a u drugom nemamo i navodi da bi sada trebalo utvrditi zakonitost u postupku.

 

„Kada se život oduzme, kada se neko ubije mora da se utvrdi i da li je procedura delotvorna, to su standardi evropskih sudova. Mi smo se sada susreli sa nedelotvornošću u svim ovim predmetima ubistava novinara, jer država nije u stanju da sprovede delotvornu istragu, prikupi dovoljno dokaza i onda presudi ko je nekoga lišio života. To ukazuje da država ne štiti jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je pravo na život“, objašnjava Vida Petrović Škero.

 

BESMISAO BUDUĆNOSTI

 

Novinarka Tamara Skrozza za Dosije kaže da je oslobađajuća presuda obesmišljavanje svake nade da u ovoj zemlji postoje institucije i svakog očekivanja da te institucije reše nešto što je od tako kapitalnog značaja za ovo društvo kao što je ubistvo Slavka Ćuruvije.

 

„Ovo medijsku zajednicu ostavlja u poziciji beznadežnosti, bez traga za bilo kakav optimizam, jer ako nije moguće rešiti ubistvo jednog čoveka za 25 godina, šta onda da očekujemo mi živi od ove države?“, objašnjava Skrozza.

 

Kada je reč o mladim novinarima koji tek počinju da se bave novinarstvom, naročito onih koji žele da se bave ozbiljnim temama Skrozza navodi da će oni da rastu i novinarski se formatiraju u okruženju u kome institucije ne rade ništa.

 

„Da sam ja u ovom trenutku donošenja ove oslobađajuće presude, kao i nerešenih ubistava ostalih novinara, mlada novinarka ja bih batalila sve jer je ovo uzaludan posao. Ovo je za sve nas novinare jako loša poruka i poražavajuća stvar na medijsku zajednicu ali i za celu Srbiju. Nije samo stvar mladih novinara, već i mladih ljudi koji neće hteti da počnu da se bave novinarstvom, jer čuju da je poništena presuda za ubistvo jednog novinara gde je sve bilo manje-više jasno“, kategorična je Tamara Skroza.

 

EVAKUACIJA IZ PROPASTI

 

Veran Matić se takođe osvrnuo na to kakav će odjek ova presuda, ali i ostali nerešeni slučajevi ubistava novinara uticati na novinare, s tim da je on mišljenja da će starija generacija, uključujući i sebe nastaviti da radi i dalje svoj posao uprkos svemu.

 

„Srednja generacija je već dosta izmučena brojnim problemima profesije, potplaćenošću, nedostatkom bezbednosti radnog mesta, velikim obimom posla, smanjivanjem broja medija, mobingom – i verujem da će ova presuda doprineti da se osećaju mnogo lošije i da razmišljaju o evakuaciji iz profesije u neku drugu ili odlasku iz zemlje.Mladi novinari biće zabrinuti globalno, razmišljajući šta će biti u budućnosti i šta ova presuda zapravo znači. U svakom slučaju svi će se osećati nebezbedno“, navodi Veran Matić.

 

APATIJA PROFESIJE

 

On je izneo i kritiku na račun novinarske profesije navodeći da nije uvek bila na visokom nivou kada su u pitanju sva ubistva i ostali napadi na novinare i kaže da do osnivanja Komisije, najintenzivnije sećanje bilo je vezano za datume ubistava, ali izostajala je trajna novinarska aktivnosti i solidanost navodeći kao primer pokušaj atentata na Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu gde je sam Dejan svojom istragom uradio najviše, dok je profesija nasela na prazna obećanja tadašnje vlasti.

 

„I u tome je velika vrednost rada Komisije. Od februara 2013. godine ovi slučajevi nisu više bili hladni već se na njima radilo sa puno posvećenosti. Paralelno sa osnivanjem komisije osnovana je i Fondacija Slavko Ćuruvija pa potom i Cenzolovka. I to je bilo usamljeno partnerstvo. Vrlo često smo u publici na suđenjima bili sami pored brojnih predstavnika DB i porodica optuženih. Nije bilo kolega urednika, novinara, studenata novinarstva i prava, iako je ovaj sudski proces jedan od značajnijih u protekle tri decenije.Da je solidarnost bila konstantna i kroz novinarske istrage verujem da bi pritisak javnosti bio mnogo jači. I da bi se ohrabrivali svi oni koji poseduju određene informacije da svedoče, verujem da bi presuda bila drugačija“, kaže Matić.

 

Ono oko čega je sve troje naših sagovornika saglasno je to da će ova oslobađajuća presuda uticati ne samo negativno na novinarsku profesiju, već i na društvo generalno. Navode da će sva ova nerešena ubistva i napadi na novinare biti pokazatelj nemoći države da se suoči i obračuna sa njenom mračnom prošlošću, ali i sadašnjošću.

 

„Našom profesijom pored svega vlada apatičnost, strah, ozbiljni zdravstveni izazovi, problemi sa mentalnim zdravljem, zabrinutost za ličnu i porodičnu egzistenciju. Devedesetih smo se suočavali sa više opasnosti, rizika, ali danas su izazovi mnogo kompleksniji, samim tim i teži za rešavanje. Ali to samo znači da moramo da budemo mnogo inventivniji, više posvećeni i trajno orijentisani da činimo sve u svakom trenutku da štitimo novinare i javni interes“, zaključuje Veran Matić.

 

Tagovi

Povezani tekstovi