ENEmisija od 25.jula 2005. bila je posebno iritirajuća: najčešća rečenica gostiju je, kao i obično, bila „molim vas, dozvolite da završim“, dok je voditeljka vrlo uporno i po više puta svakog gosta (koji nije iz matične kuće) zapitkivala: „Je l’ da da je program RTS-a sada bolji nego pre godinu dana?“ – očekujući verovatno odgovor: „Ma da, otkad je tvoj direktor preuzeo kormilo, mnoooogo je bolje“. („Mora jadna da čuva svoj komad hleba“ – reče mi neko, kasnije…)
Nekoliko premisa na kojima se zasnivala polemika oko pitanja „TV pretplata – da ili ne?“ bile su iz osnova pogrešne, a uvek arogantni stavovi gospodina Tijanića, kao i obično, netačni i međusobno kontradiktorni.
U čitavoj priči čak nije ni bitno radi li se o pretplati ili o novcu iz budžeta – u oba slučaja troši se novac građana. Polemika je, dakle, namerno postavljena na pogrešan kolosek: umesto da se razgovara zašto građani, na ovaj ili onaj način, plaćaju što gledaju reklame, da li je potrebno da izdržavaju tri programa; razgovara se samo o tome da li će im se novac oduzimati kroz porez, ili uz račun za struju.
Niko, naravno, nije došao na ideju da treba finansirati određene redakcije (informativnu, školsku, kulturnu… – uostalom, neka se stručnjaci dogovore šta je neophodno), tehničke i zajedničke službe u dogovorenom procentu, a ostalo – neka živi od sopstvenog kvaliteta, odgovarajuće gledanosti, i reklama u količini koja se gledaocima možda neće smučiti. Nema takvog predloga jer bi onda zabavni, sportski i ostali profitabilni programi RTS-a bili primorani da žive zaista u uslovima tržišne konkurencije, i nikakva statistika sa ciljanim rezultatima ne bi im pomogla.
Pretplata? Da, ali najpre obuzdajte apetite, gospodo.
Slobodan Pavlović, Smederevo
