Priče sa lokala

„U malom gradu ljudi često ne razumeju ulogu novinara – veći je pritisak sredine, lakše je usmeriti pritiske i ka porodicama novinara jer svako svakog zna, a tu su i brojni izazovi projektnog sufinansiranja, što je model od kog najčešće zavisi opstanak lokalnih medija“, kaže autorka podkasta Glas lokala

Glas lokala je prvi narativni podkast u Srbiji o lokalnim medijima, a autorka Milica Mihajlović pokušava da slušaocima približi izazove s kojima se susreću novinari u manjim sredinama.

DOSIJE O MEDIJIMA: Šta te je inspirisalo da pokreneš podkast i zašto si se fokusirala na lokalne medije u Srbiji? Kako biraš koga da zoveš u emisiju?

MILICA MIHAJLOVIĆ: Ideja za podkast je došla do mene, a ne ja do nje. Na fakultetu sam izabrala onlajn novinarstvo kao izborni predmet, a jedna od predispitnih obaveza bila je multimedijalna priča. Birali smo teme prema svojim afinitetima, uz pomoć predmetnog profesora Marka Nedeljkovića. Čim je pomenuo da ćemo raditi multimedijalne priče, znala sam da ću se baviti izazovima u radu lokalnih medija. Više je razloga za to. Iz Požarevca sam, koji je mali grad i volontirala sam kao srednjoškolka u dve lokalne redakcije. Tamo sam slušala novinare i novinarke kako govore o različitim problemima i svedočila sam tome kako na njih ti problemi utiču. Teško je to razumeti ako niste iz malog grada, jer je svaki taj grad specifičan po mentalitetu i nametnutim društvenim pravilima. Nedeljkoviću se moja priča dopala, pa je poslao Jovani Tripunović iz Podcast.rs i ona me je pozvala s idejom da pokrenemo serijal o lokalnim medijima. Prva epizoda je zasnovana na multimedijalnoj priči. Pratim rad lokalnih medija iz cele Srbije. Tržište je malo, te sam dosta lokalnih novinara i novinarki upoznala pre pokretanja podkasta radeći za Lokal press. Sagovornici su zato često ljudi koje već poznajem i čiji rad pratim duži niz godina, ali ima i onih sa kojima me je spojio Glas lokala i do kojih sam došla istraživanjem ili raspitivanjem kod kolega.

DOSIJE: Koji su bili najveći izazovi sa kojima si se suočila prilikom pokretanja i vođenja podkasta?

MIHAJLOVIĆ: Imam veliku sreću što nemam izazove koje inače ima osoba koja pokreće nešto novo. Nemam brigu oko finansija, formiranja tima i slično – jer me je Podcast.rs u tom smislu prilično ušuškao. Takođe, bilo je izazovno i uzbudljivo raditi na nečemu čega nema na medijskoj sceni kod nas, što je narativni podkast o lokalnim medijima. Ono što mi je bilo najizazovnije jeste da se izborim sa pritiskom koji sam samoj sebi stvorila, jer sam osetila ogromnu odgovornost da na adekvatan način prikažem probleme sa kojima se lokalni mediji suočavaju. Mislim da je rad na medijskim temama specifičan jer niste odgovorni samo pred publikom, već posebnu odgovornost imate i pred kolegama i koleginicama, u ovom slučaju lokalnih medija, kojima je prećeno samo jer rade svoj posao, koji su pod konstantnom finansijskom neizvesnošću, a uz sve to pritiske trpi i njihova porodica. Zanimljivo je što je, otkad se u Srbiji dešavaju studentski i maturantski protesti, postalo teže dogovoriti rok za slanje odgovora sa sagovornicima, jer novinari nikad nisu imali radno vreme, ali sada pogotovo rade gotovo neprestano. To nikada ne mogu da zamerim, jer lokalne redakcije nekada čine i dve-tri osobe, a posla u medijima u takvim uslovima, je preko glave.

DOSIJE: Da li postoji neka epizoda ili trenutak koji ti je posebno značajan i da si saznala nešto novo?

MIHAJLOVIĆ: Svaka epizoda me nauči nečemu novom. Empatična sam po prirodi i nije mi lako kada u gotovo svakoj temi koju izaberem da obradim čujem iskustva pretnji, uvreda i finansijske neizvesnosti, jer se trudim da biram sagovornike iz medija koji rade u interesu javnosti. Dakle, to su ljudi sa kojima delim zajedničke vrednosti. Naročito mi je bilo emotivno dok sam radila na drugoj epizodi, o položaju lokalnih novinarki u regionu. Nije me sramota da kažem da sam čak i zaplakala dok sam slušala iskustva koleginica. Ta epizoda mi je samo potvrdila ono što sam, nažalost, već i sama znala i čitala u intervjuima i istraživanjima – žene, pogotovo one izložene javnosti u malim sredinama, nisu poželjne u društvu.

DOSIJE: Možeš li da povučeš paralelu između lokalnih i mejnstrim medija u Srbiji?

MIHAJLOVIĆ: Kad je reč o temama kojima se bave, do mejnstrim medija često ne dođe informacija o nekom komunalnom ili drugom problemu na nivou lokalne zajednice. I kada dođe, nekada bude zatrpana drugim nacionalnim temama. Ono što je zajedničko i lokalnim i mejnstrim medijima u Srbiji jesu zajednički problemi sa kojima se nose. To su pritisci i pretnje, nemogućnost dolaska do informacija i sagovornika zbog nesaradljivosti institucija, SLAPP tužbe koje iscrpljuju finansijski, fizički i emotivno. Takođe, svakodnevni teret jer ste konstantno izloženi sudu javnosti, zbog koje ova profesija i postoji, te je u redu konstruktivno kritikovati, ali nije u redu vređati, pretiti i ucenjivati. Ono što je naročito karakteristično za lokalne zajednice jeste priroda te javnosti za koju lokalni mediji rade. To su ljudi koji znaju gde živite, kuda se krećete, u koju školu vam ide dete i zato su ti pritisci još izazovniji.

DOSIJE: Kakvo je tvoje viđenje medijske situacije u ovoj zemlji?

MIHAJLOVIĆ: Mislim da je teška, uznemirujuća i frustrirajuća. Mediji su dosta polarizovani, često fali i kolegijalna solidarnost. Svedočili smo tome kako se pojedini ponašaju prema novinarima koji izveštavaju sa protesta, a sramota je ne izveštavati sa događaja na koje je usmerena sva pažnja građana već mesecima. Mediji su jedan od najvažnijih šrafova u društvu, pogotovo u kriznim društveno-političkim situacijama u zemlji kakva je ova. Bez medija koji teže objektivnosti lako je manipulisati narodom i svaka vlast to zna, tako da su često niski udarci neprestani.

DOSIJE: Šta je potrebno da se učini kako bi se lokalni mediji ponovo vratili na svoje mesto u medijskoj zajednici?

MIHAJLOVIĆ: Smatram da je važno rešiti pitanje finansiranja lokalnih medija, što je teško bez volje institucija. Važno je procesuirati slučajeve napada na novinare. Takođe, mislim da je rešenje za gotovo sve probleme u društvu edukacija i novinara i konzumenata medijskih sadržaja. Novinari lokalnih medija treba da se edukuju o tome kome da se obrate za pomoć, bilo psihološku, pravnu. Treba da nauče koje mere bezbednosti je potrebno preduzeti u kriznim situacijama. Sa druge strane, društvo treba da nauči koja je uloga novinara. On treba da donese istinu, sviđala se ona čitaocima ili ne. Dužan je da postavlja pitanja od javnog značaja, a institucije da daju informacije od javnog značaja. Dok se ne reše gorući društveni problemi u zemlji, teško će se rešiti problemi u medijima.

DOSIJE: U jeku studentske pobune i društveno-političke krize u celoj državi, kakvu ulogu igraju preostali nezavisni i slobodni lokalni mediji?

MIHAJLOVIĆ: Igraju ogromnu i veoma značajnu ulogu. Pad nadstrešnice je doveo do otkrivanja brojnih afera i problema na nacionalnom i lokalnom nivou. Zahvaljujući nezavisnim i slobodnim lokalnim medijama, ljudi koji mogu da gledaju samo medije sa nacionalnom frekvencijom, ipak imaju mogućnost da dođu do prave slike društva danas, kao i društveno-političkog konteksta. Ogroman broj mesta u Srbiji se probudio, a lokalni mediji prenose glas maturanata i studenata iz tih manjih gradova i mesta. I nama koji nismo u njihovim lokalnim zajednicama, lokalni mediji pružaju mogućnost da vidimo to buđenje naroda, oslobađanje od straha.