Šta o tome misli i koliko je u
demokratskoj tradiciji važna uloga istraživačkog novinarstva razgovarali smo s
Branislavom Kovačićem, profesorom na Fakultetu za komunikacije Univerziteta
Hartford, Konektikat, SAD. Dr Kovačić je i sam bio novinar u nekoliko
jugoslovenskih nedjeljnika, prije nego što je otišao u SAD. Objavio je nekoliko
knjiga na engleskom jeziku iz oblasti komunikologije, a sada radi na novoj –
poređenju dometa istraživačkog novinarstva u Srbiji i Hrvatskoj. MONITOR:
Radite na knjizi o istraživačkom novinarstvu u zemljama regiona bivše
Jugoslavije. Kakve su vaše ocjene o dometima i kvalitetu tog izuzetno
zahtjevnog i rizičnog novinarskog posla?
KOVAČIĆ:
Za sada radim na uporednoj analizi istraživačkog novinarstva u Srbiji i
Hrvatskoj u poslednje dve decenije. Na osnovu dosadašnjeg istraživanja mogu da
zaključim da su dosadašnji dometi neujednačeni. Za to postoji nekoliko razloga.
Pitanje
vlasništva medija i kako vlasnici utiču na uređivačku politiku za javnost je u
obe države još uvek, iako ne u svakom pojedinačnom slučaju, pod velom tajnosti.
Tržište je posle raspada SFRJ smanjeno i rasparčano pa je medijima više nego
teško da se samofinansiraju. Istrazivačko novinarstvo zahteva dugoročni
vremenski okvir, znatna finansijska sredstva, veliku i zainteresovanu javnost,
iskusne i veoma obrazovane novinare i raznolike izvore informacija – ljude,
dokumenta, i bilo koji drugi dokazni materijal.
Pitanje
novinarske forme takođe je vrlo bitno. Tekstovi u dnevnim listovima,
nedeljnicima, dnevnim i nedeljnim informativnim emisijama, bilo u tradicionalnim
ili internet verzijama, veoma su važni. Međutim, knjige i dokumentarne emisije
još su prikladnije forme priča koje istraživaćki novinari nude publici.
Moj
je utisak da su istraživački novinari u Hrvatskoj napravili veće pomake nego
njihove kolege u Srbiji. Ako uzmem u obzir samo teme organizovanog kriminala i
ratnih zločina, dve bitne teme, hrvatski istrazivački novinari objavili su više
knjiga, koristili izvore koji nisu anonimni i uglavnom vrlo desledno poštovali
pravila profesije. I to u državi koja je ostvarila mnoge svoje ratne i
političke ciljeve. Zabrinjavajuće je da istrazivački novinari u Srbiji, državi
koja nije uspela ni u jednom ratu devedesetih, nisu objavili ni jednu knjigu o
ratnim zločinima svoje strane.
MONITOR:
Interesantno je da je u posljednjih desetak godina, od prestanka ratova i
odlaska režima Slobodana Miloševića, sve manje medija i novinara ostalo
posvećeno profesiji i njenoj ulozi kakva je razvijana u demokratskim društvima.
Kako je to moguće i šta nam to govori?
KOVAČIĆ:
Razlozi su višestruki. Na Srbiju utiču globalni trendovi. U Sjedinjenim
Američkim Državama istraživačko novinarstvo ima dosta teškoća. Štampa je u
velikoj finansijskoj, kulturnoj, i tehnološkoj krizi. Mladi uglavnom ne čitaju
novine. Mali oglasi su se preselili na Craig’s list a reklame se polako sele na
internet. Na primer, Google zarađuje ogroman profit od reklama na Internetu.
Taj profit je bio 4,2 milijarde dolara 2008. godine; prošle godine je skočio na
8,5 milijardi dolara, a ove godine će biti između 10 i 11 milijardi dolara.
Američko
društvo je multikulturalno i višejezičko. Broj medija i kanala je ogroman, a
uloga Interneta u istraživačkom novinarstvu daleko je značajnija nego u Srbiji
i Hrvatskoj. Međutim, znalci tvrde da novinari koji rade za američku štampu
proizvode skoro 80 posto vesti, a da ostali mediji – najviše Internet – samo
ubrzavaju cirkulaciju vesti. A američka štampa je u ozbiljnoj krizi.
Ono
što je specifično za Srbiju je da su mediji finansijski nejaki, da nije lako
utvrditi prave vlasnike, da ima malo obrazovanih istraživačkih novinara, da je
publika mala i izgleda nezainteresovana za ,,teške“ teme, i da jedan značajan
deo te male publike istraživačko novinarstvo tretira kao nepatriotsko
obznanjivanje mana srpskog društva.
Vitalnost
istraživačkog novinarstva jedno je od najpouzdanijih merila demokratije,
tolerantnosti i odgovornosti u jednom društvu.
MONITOR:
Američko istraživačko novinarstvo bilo je na visokoj cijeni, naročito poslije
Afere Votergejt kada je, praktički, rad dvojice novinara iz Vašington posta
natjerao Ričarda Niksona da podnese ostavku nakon osvajanja drugog
predsjedničkog mandata. Šta je taj slučaj značio za SAD?
KOVAČIĆ:
Po mom mišljenju, Afera Votergejt proizvela je i povoljne i nepovoljne
trendove. Ono sto je dobro – ostavka Ričarda Niksona je potvrdila da se moraju
poštovati legitimna pravila političkog ponašanja. Niksonova ostavka je
potvrdila da je funkcija predsednika SAD-a mnogo, mnogo važnija od bilo koje
osobe koja tu funkciju trenutno obavlja. Niksonova ostavka je odbranila i
ojačala legitimitet funkcije predsednika SAD-a. I Vašington post, jedan od
najuglednijih američkih dnevnih listova, ojačao je ulogu psa čuvara (watchdog)
štampe i svih drugih medija.
Ono
što je nepovoljno – Niksonova ostavka verovatno je oslabila želju da se
ozbiljno razmatraju slabosti celovitog političkog sistema SAD-a. Mnogo je
zanimljivija priča o Niksonovom nezakonitom i kompromitujućem ponašanju, nego o
ozbiljnoj analizi uloge izvršne vlasti (funkcije predsednika i njegovog
kabineta) i mogućeg narušavanja ravnoteže između zakonodavne, sudske i izvršne
vlasti u korist izvršne vlasti u domaćoj i spoljnoj politici.
Bob
Woodward je postao i ostao novinarska zvezda, ali je pitanje da li je zadržao
profesionalnu nezavisnost. Takođe, Bob Woodward je verovatno i nehotično
doprineo mitologizaciji neimenovanih izvora (,,duboko grlo“).
MONITOR:
Novinari Vašington posta decenijama su čuvali identitet svog „dubokog
grla“ u slučaju Votergejt, da bi se on pred kraj života, sam predstavio
javnosti. Kod nas je, međutim, problem što objelodanjene stvari, sa sve javnim
i tajnim izvorima, ostaju bez odjeka. Koliko je uloga artikulisanog dijela građanstva
– javnosti a ne javnog mnjenja, važna kao podrška istraživačkom novinarstvu?
KOVAČIĆ:
Uloga javnosti je kritična. Bez uzajamne podrške nema ni istraživačkog
novinarstva ni javnosti. Važno je shvatiti da javno mnjenje – definisano kao
prosečni stavovi građana o bilo kojoj temi – nije isto što i javnost. Cinizam
javnog mnjenja, a u stvari osećaj bespomoćnosti i bezbrojne teorije zavere po
kojima je Srbija uvek žrtva, samo upozoravaju da je javnost u Srbiji nejaka.
Udruženja građana, nevladine organizacije i profesionalna udruženja koja
pokreću rasprave o bitnim temama društva, konstituišu javnost koja sugeriše
teme vredne pažnje istraživačkih novinara, političkih i zakonodavnih tela i
građana. Kad priče istraživačkih novinara padnu na gluvo uvo svih onih koji bi
trebalo da dobro čuju, onda smo suočeni s novim vidom političke i ekonomske
samovolje. Moćnici su shvatili da mogu ostati moćnici i bez cenzure. Pošto se
javnost ne buni i ne zahteva odgovornost, moćnici izgleda veruju da su priče
istraživačkih novinara samo priče koje smiruju živce a ne dovode do pobuna.
Autor: Nastasja Radović
