Mladi ljudi su naučili nešto: režimski mediji nisu nikakvi zasebni entiteti koje treba meriti stručnim mediološkim detektorima. Sastavni su deo vlasti. Režim i njegovu propagandu čine i politički potezi i način njihove javne prezentacije. Mnoge odluke se donose isključivo radi medijske prezentacije, a skoro sva velika glasila se – što je takođe očigledno – uređuju iz jedne centrale. Deluju u sadejstvu, kao čudovište sa sto glava
Verovali su spin-tehničari vlasti da će tragediju u Novom Sadu, i ogromni narodni bunt kojem je ona bila povod – lako „izmenadžerisati“ učmalim propagandnim alatima koji podrazumevaju macolu, sekiru, laži, primitivne podmetačine i monumentalnu pokvarenost. Izgleda da su, svih ovih godina, režimski spin-doktori otišli u penziju ili su se „predmetnoj instituciji“ zahvalili na saradnji pošto je ova umislila da je pametnija od njih, i to samo zato što je sa razumevanjem, obeležavajući rečenice flomasterima različitih boja, pročitala nekolike knjige o Gebelsovoj propagandi. I u oblasti indoktrinacije očito su vlasti ostali bez stručne podrške, pa odluke donose i u delo sprovode priučeni šalabajzeri, kakvi i inače upravljaju državom i njenim institucijama.
Da nije tako, znali bi da se sve na ovom svetu vremenom potroši, pa i da propaganda ako se ne inovira, postaje „mašina koja samu sebe melje“. Prepoznali bi i da se aktuelni bunt razlikuje od svih dosadašnjih, i za vreme naprednjačkog, pa čak i za vreme Miloševića, te da mu treba drugačije pristupiti, odnosno da će dosadašnji algoritmi samo proizvoditi kontraefekte.
Prethodni protesti protiv „predmetne institucije“ ili su bili prostranački ili su, kao oni studentski iz 2017, bili bezidejni. Setimo se da su kamare mladih ljudi na predsedničkim izborima te godine glasali za onu pojavnost, Belog Preletačevića. U međuvremenu su mlade generacije sazrevale, učile se medijskoj i političkoj pismenosti pre svega posmatrajući epohalno civilizacijsko posrnuće režima i njihovih medija. Elem, može se učiti i tako što se proguta tzv. gorka pilula mudrosti, tako što s vremena na vreme prebaciš TV na neki od bezbrojnih režimskih kanala za kiseljenje mozga ili odeš na veb-stranicu nekog od tabloida. Upravo ovako ne treba. Treba raditi sve suprotno. Ovo je tako jeftino i bedno. I to tako dugo traje. Ne odnosi se to samo na medije nego i na politiku. Politika „predmetne institucije“ u sebi sadrži sve ono što u rukovođenju države može da bude odvratno i pogrešno, sve što može da uništi državu i društvo, i to je jasno čak i mrmotima. Vučić bi mogao napisati megahit „Kako sam medijski i politički opismenio mlade ljude pokazujući im na sopstvenom primeru šta ne treba raditi“.
E sad, teško je tim sazrelim mladim ljudima prodavati stare fore, a da vam se ne desi ono što se već desilo – da postanete predmet sveopšte zajebancije. Odnosno da, kako rekosmo, ne proizvodite kontraefekte.
Glupost teška tri milijarde evra
Antimiloševićevski i mnogi antivučićevski protesti imali su prostranački karakter ili su sa strankama na različite načine bili povezani. Pojačana satanizacija opozicije koje su sprovodili i Milošević, a poslednjih trinaest godina na mnogo žešćem i primitivnijem nivou naprednjački režim – mogla je da ima efekta u bušenju onomadnih protesta. Uporno režimsko dovođenje aktuelnih protesta u vezu sa opozicijom pokazuje se kontraproduktivnim, pre svega stoga što su se studenti od opozicije baš onako žestoko i efikasno ogradili, a što su građani zdušno prihvatili kao nedvosmislenu činjenicu. No, o svemu tome ćemo kasnije.
Još je smešnija i kontraproduktivnija priča o tome da su studenti „strani plaćenici“ ili „agenti“ koji su, zajedno sa svojim „marionetistima“, prihodovali tri milijarde evra da bi srušili vlast, a onda Srbiju zafrljačili u kantu za smeće ili šta već. Priču o „stranim plaćenicima“ je Miloševićev režim raubovao bespoštedno, sve dok mu više niko ništa nije verovao. Veoma blizu tome sada se nalazi i naprednjački režim.
Jeste da dete uobičajeno ne zna šta je sto kila, ali bilo bi bolje Vučiću da je malo smanjio doživljaj, odnosno manipulativnu cifru. Mogao bi neko od onih koje su godinama ubeđivali da prihodujemo gigantske strane investicije zahvaljujući mudroj politici omnipotetntnog vladara i da je to dobro – i da se zbuni. Eventualno da pomisli: ako su studenti već sada, iz ove pozicije, obezbedili najveću stranu investiciju u Srbiji ikada, šta tek mogu da urade kada dođu na vlast!
Šalu na stranu, priča o studentima kao „ustašama“, „islamistima“, „stranim plaćenicima“ nikako se ne prima. Spada sa njih kao loš flaster sa znojave ruke, odmah. Ne samo da ne veruju u glupost o tri milijarde evra, nego građani ne vole da im neko oduzme pravo da im mladi ljudi, svojim iskrenim pobudama i namerama, svojom ogromnom kreativnom energijom, vrate veru da je možda moguće živeti u Srbiji u kojoj čovek čoveku nije vuk i kojom ne vladaju pohlepne i neobrazovane secikese. Dakle, još jedan autogol.
Režim i mediji su isti entitet
Mladi ljudi su naučili još nešto. Režimski mediji nisu nikakvi zasebni entiteti koje treba meriti stručnim mediološkim detektorima. Sastavni su deo vlasti. Režim i njegovu propagandu čine i politički potezi i način njihove javne prezentacije. Mnoge odluke se donose isključivo radi medijske prezentacije, a skoro sva velika glasila se – što je takođe očigledno – uređuju iz jedne centrale. Deluju u sadejstvu, kao čudovište sa sto glava.
Mahnito i sve mahnitije potčinjavanje medija zapravo govori o slabosti. Vučić ne bi imao ama baš nikakve šanse na izborima ukoliko bi se bar malo, nabolje, izmenila medijska slika. Na kraju, on nema nikakvu političku harizmu, već je otpočetka do kraja medijski produkt. Nikada nije ni dobio izbore a da ih lično nije organizovao po svojim pravilima, a znamo kako ona izgledaju. Osvojio je apsolutnu vlast zahvaljujući tome što su mediji sistematski stvarali njegov kult ličnosti, a za šta su debelo plaćeni, kao i zato što je upravo uz pomoć medija oterao svog prethodnika Tomislava Nikolića u luksuzni pritvor. Vučić je najbolji pokazatelj da se i od Hromog Dabe može napraviti državnik ukoliko imate medije u svojim rukama.
No, neprikosnovena simbioza vlasti i medija može imati loše dejstvo i za jedne i za druge. Nepoverenje u režimske medije, kojima sada valjda niko iole ozbiljan ne veruje, odražava se na popularnost vlasti. I obrnuto. Poražena propaganda definitivno vodi u političke promene, samo je pitanje vremena.
Da je njegova propaganda poražena, da su medijske mašine režima, koje uzgred sve više liče jedne na druge (treba se potruditi da primetiš razliku između B92, Politike i Informera), postale beskorisne, potvrdio je upravo Vučić intervjuom koji je dao TV Insajderu, čuvenoj Brankici Stanković. Trebalo mu je neko drugo okruženje, drugačija alatka.
Intervju je izazvao različite reakcije u javnosti, jedni su ga potpuno opravdavali u najavi, očekujući da će ga poznata žurnalistkinja „raskomadati“. To se međutim nije desilo, valjda je trebalo više vremena za dobru pripremu. Teško je proceniti da li je Vučić uspeo u svojoj nameri da uveri deo publike koja više ne konzumira režimske medije da stvari nisu baš crno-bele, da on nije baš tako veliki nitkov, i tako dalje. Svakako je uspeo da saopšti da je i dalje „nadležan“, da se i dalje za sve pita. Čini se da je intervju naneo veću štetu Insajderu nego što je pomogao Vučiću.
Vučićev dodir je za medije smrtonosan. Kada je dao intervju Ninu, ovaj čuveni nedeljnik se vrlo brzo pretvorio u sopstvenu krhotinu. Od režimskih medija je napravio nešto što će se još dugo izučavati na univerzitetima širom sveta kao zločin nad novinarskom profesijom.
Spomenuli smo istost medija. RTS je ipak specifičan slučaj. Nije prvi put da režimlije, na čelu sa obrtnikom DJ Vučićevićem, napadaju javni servis jer je navodno protiv Vučića i urenebesnog napretka Srbije. Malo je to bilo zarad želje da određeni interesni krugovi preuzmu upravljanje ovom kućom radi kontrole planine para, a malo da se stvori utisak da je javni medijski servis nezavisan. Sadašnji napadi na RTS, samo zato što je pustio izveštaj sa mitinga u Nišu, što je najmanje što je mogao uraditi – izgleda jesu posledica besa „lojalista“ stoga što im neki dosadašnji kooperanti otkazuju poslušnost.
Kupovina vremena
Svih ovih godina jedno od važnih strateških uporišta stoglavog čudovišta jeste kupovina vremena. U Srbiji se stalno nešto čeka, od formiranja skupštine i vlade, preko Trećeg svetskog rata, pa do „istorijskog obraćanja“ predsednika koje svih ovih godina njegove logoreje nikada nismo dočekali. Uzgred, jedino istorijsko obraćanje će biti onda kada podnese neopozivu ostavku i kaže da će iskoristiti priliku da slobodno vreme posveti svojoj deci. Tek bi tada bilo s njim interesantno praviti intervju, onda kada se ne bude svakodnevno pojavljivao pred skoro svim kamerama zemlje. Propagandnom kupovinom vremena odlaže se taj trenutak. Bar tako tvrde optimisti.
Nema sumnje da „predmetna institucija“ računa da će protokom vremena građanski bunt oslabiti i iscureti. Verovala je da će se to desiti još tokom svetog januara, raspusta i nagomilanih praznika, ali stvari nisu krenule u tom pravcu. Naprotiv. Svakako je onemoćala propaganda delimično kriva za to. Izgubila je moć da proizvede bilo šta osim kontraefekta.
Drugo, protesti bi verovatno išli u drugom pravcu i bili manje snažni i dugotrajni da propaganda na njih nije odgovorila promocijom nasilje. Nasilje se odista dešavalo na mnogim mestima paralelno, manje ili više brutalno. Jasno je da iza njega stoje stranačke komite, što je razotkrivano svetlosnom brzinom na društvenim mrežama, sve sa imenima i prezimenima počinilaca i njihovim eventualnim funkcijama. Propaganda nema odgovor na informacije i sjajne interpretacije koje građani dele na društvenim mrežama. Zastrašivanje je poništilo strah.
Sama priroda režima produžava trajanje protesta. Bunt je aktivirao mnoge građane i društvene slojeve koji su do sada bili pasivni ili čak oportuni. Ako stvar propadne, znaju da će sigurno trpeti posledice od surovih gaulajtera. Ne smeju da dopuste povratak na isto, čak i ako im je dosta svega.
Režim pokušava da određenim „ustupcima“ kupi vreme i oslabi bunt. Primeri su hapšenja osumnjičenih za pad nadstrešnice, potom tzv. borba protiv korupcije promotivno žestoko praćena skoro kao onomadno estradno hapšenje Miškovića, kao i ostavke premijera Miloša Vučevića i gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića. Problem je u tome što ovakvi, visokokriminalizovani režimi, koje u celini ne drži nikakva ideologija nego vagoni putera na glavi, ne smeju da daju stvarne već samo fiktivne ustupke čak i kada bi hteli.Jer će se čitava struktura moći raspasti preko noći.
Svima je vidljivo da su ova povlačenja vlasti maskarada. Za pad nadstrešnice u pritvoru samo je tehničko osoblje, a ne i funkcioneri. Malo-malo pa neko pita za Vesićevo zdravlje. U tzv. borbi protiv korupcije hapse se ljudi koji su već odavno stranački zglajznuli, a i njihovi procesi će po svemu sudeći, a na osnovu dosadašnjeg iskustva, završiti oslobađajućim presudama. Vučević i Đurić su zamoljeni da podnesu ostavku, ali Vučević još ide po Srbiji i daje sebi svojstvene besmislene izjave, dok je na mesto gradonačelnika Novog Sada postavljena osoba koja komanduje naprednjačkim batinašima, a prema informacija opozicije i nezavisnih medija. Podsetimo, ostavke Vučevića i Đurića su usledile nakon surovog prebijanja jedne studentice u Novom Sadu. Nju su ispalijali idioti netom izašli iz postorija SNS u Novom Sadu. Dakle, „ustupak“ koji definitivno proizvodi kontraefekat. Tipični naprednjači cinizam.
Učestalo, Vučić i drugi državni funkcioneri ponavljaju da će protesti vrlo brzo prestati, te da će se situacija u zemlji „normalizovati“, spominju tri-četiri sedmice, vrlo samouvereno. Pobedili smo obojenu revoluciju i sada sledi kontrarevolucija, da zemlju opet podignemo, govori „nenadležna institucija“ poslednjih dana, a jasno je da ni sam ne veruje u to. Ohrabruje svoje.
Otcepljenje Vojvodine i Dodikovi problemi
Potpuno besmislena i promašena jeste i propagandna budalaština zvana „otcepljenje Vojvodine“. Režim je, je li, iskoristio činjenicu da se tragedija desila u Novom Sadu, gradu u kojem je i započeo masovni protest nekoliko dana nakon pada nadstrešnice, koji se potom proširio na celu zemlju. Setili su se dobrog, starog separatizma. Ali za uspešno propagandno delovanje moraš baratiti bar nekom tačnom informacijom. Ne možeš baš sve izmisliti. Elem, ne postoji niti jedan relevantan zastupnik ideje o Vojvodini kao nezavisnoj državi, osim nekoliko buzdovana koji ordiniraju po društvenim mrežama ili kafanama. Čak i nekakvi zagovornici veće autonomije Vojvodine jesu dva naprednjačka bliska kontraktora. Jedan je SVM, a drugi LSV. Liga je u međuvremenu, bar se tako čini, promenila stranu i postala opoziciona partija. Najbolji Vučićev jaran Viktor Orban, premijer mađarski, ponekad spominje Veliku Mađarsku koja bi obuhvatila i Vojvodinu, ali i to je farsa za unutrašnju političku upotrebu u susednoj zemlji.
Da strašilo Vojvodina ne može da uplaši ni komarca sa slomljenom vilicom, postalo je jednog trenutka i naprednjacima jasno, bar tako izgeda, pa se ova tema manje pominje poslednjih dana. Dodikovi problemi sa bosanskohercegovačkim pravosuđem naprednjacima su legli kao budali šamar, preuzeli su primat. Vučić hitno ide u Banja Luku, Dodik dolazi ovamo, uzmuvali se mediji. Ugroženo je srpstvo, srpstvo je na respiratorima, napadaju ustaše, napadaju balije, napadaju Nemci, a studenti se zajebavaju po ulicama i podrivaju borbenu gotovost. Banalizovano, ali ne mnogo, ovako izgleda propaganda naprednjaka, koje sliči na devedesete. Ratovi se vode da bi se sačuvala vlast, rekao je tada neko. Nadati se da se ovog puta istorija ponavlja kao spomenuta farsa, koja neće prouzrokovati tragične posledice. Ne zato što Vučić nije spreman da produkuje rat da bi sačuvao vlast, već zato što je svestan da za to nema dovoljnu moć. Odnosno, da će proći kao bos po trnju.
Da nisu uništili sve čega su se dohvatili, pa i vlastitu propagandu, naprednjaci bi možda mogli bolje da profitiraju od novog svetskog poretka, uspostavljenog dolaskom „onog“ Trampa na vlast u Americi. Trude se da prikažu Donalda kao nekoga ko podržava Srbiju i Vučića više nego svoju ženu, tvrde da će zbog novog odnosa Rusije i SAD naša zemlja procvetati. U poslednje vreme intenzivnije, režimski tabloidi u političkim rubrikama pozivaju se na autoritete raznih proroka, čak na i pokojnu Baba Vangu. Proroci kažu otprilike da će Evropa biti sravnjena sa zemljom, a da Srbi – umesto da protestuju – treba da se okupe oko svog predsednika, kao oko šljive. On će ih čuvati od svih zala sveta, zajedno sa Trampom i Putinom.
Neki potezi Trampove Amerike režimskoj propagandi ne idu u prilog, koliko god ih prećutkivali. Nezavisni mediji i društvene mreže se baš čitaju, pa svi znaju za čvrstu podršku SAD-a nezavisnosti Kosova i presudi Miloradu Dodiku.
Pohvala studentima
Mora se ipak primetiti izvesna promena u režimskoj propagandi u odnosu na novembar i decembar prošle godine. Kao prvo, prilozi se stavljaju u drugi plan. Prelistajte režimske portale, videćete da je na naslovnicama malo sadržaja koji se odnose na proteste. Dezintezivirani su i direktni napadi na studente, kampanja se usmerava na druge aktere: profesore i nastavnike, kao i druge „zaverenike“, dakako na nevladine organizacije i opoziciju, tradicionalno. Retorika je otprilike sledeća: nisu studenti krivi, oni su samo zavedeni, imaju vruću krv, a neko drugi ih koristi da ostvari svoje besramne ciljeve. Po svemu sudeći, ova persuazijatakođe ne pali. Studenti koji tako ponosno pokazuju da drže do sebe – u ovoj priči ispadoše glupaci kojima neko manipuliše. Njima se odista ne sviđa previše ta premisa, sigurno je. Drugi problem je u tome što u ovome režimlije nisu dosledne, sve na čelu sa „predmetnom institucijom“. On zna u jednoj rečenici i da nahvali studente, i da im preti, i da ih ponižava. I ne ide pohvala studentima sa beskrajnim korišćenjem termina „obojena revolucija“, koja se izanđala od upotrebe i takođe je predmet sprdnje.
Kao deo propagande čiji je cilj demobilizacija sveopšteg bunta svakako treba posmatrati i upad policije i tajne službe u četiri beogradske nevladine organizacije. Priča je potpuno blesava, ove organizacije su učestvovale u pranju novca koju je organizovala američka država organizacija USAID, te naša država ovim upadom hoće da pomogne FBI-u koji tu pomoć nije ni tražio. I zbog ovog poteza su se možda pokajali, bar neki. Em je „kriminalna organizacija“ USAID ubedljivo najviše pomagao državnim institucijama, što je postalo jasno svima, s obzirom da je na ovu temu objavljeno jedno desetak miliona postova i tvitova, em su zapadni zvaničnici veoma, veoma oštro reagovali na upad.
Ali, šta je suštinski smisao događaja, osim klasičnog zastrašivanja i diskreditacije? Ako povežemo upad sa hapšenjem opoziconih aktivista u Novom Sadu posle protesta zbog jednostranačkog ustoličenja novog „nedostojnog“ gradonačelnika, i ako analiziramo na koji režimski mediji izveštavaju o ovim događajima, može se prepoznati sledeća strategija:vlast koristi represiju nad opozicijom i nevladinim sektorom i da bi okrnjio studentko jedinstvo. Studenti se oštro ograđuju ne samo od političkih stranaka nego i nevladinih organizacija, kao što je poznato. Vlasti veruju da će se studentski pokret pocepati po sledećoj liniji: deo studenata želeće da osudi represiju, a drugi će biti protiv.
Naprednjački aduti
Kako bilo, propaganda režima je u rasulu.Ali i dalje na stolu stoji jedan njihov moćan, važan adut. A to je sistematski proizvedena omraza građana prema političkim strankama i političkom organizovanju kao takvom. Koliko su protesti popularni i kul, toliko je u Srbiji stranačko organizovanje nešto što je po sebi prljavo i opasno. Produkt je to dugogodišnje naprednjačke propagande, ali – mora se reći – delom i posledica aktivizma pojedinih političkih organizacija i njihovih lidera. Sami po sebi izgubili sudostojanstvo i poverenje. Adut režima dakle glasi: da li je uopše u ovoj situaciji moguće politički artikulisati istorijski bunt? Odnosno, da li će se on raspasti prilikom pokušaja političke artikuacije?
Postoji još jedan važan adut ovakve vlasti, koji je takođe posledicaduge, preduge promocije izvrnutih vrednosti. Antizapadnjaštvo, otklon od slobodarskih tradicija, nacionalizam i mitomanija postali su temelji društva koje retko ko dovodi u pitanje. A oni mogu biti uzroci nekakve nove nesreće poput ove koja se zove Aleksandar Vučić. Ako se ne dovedu u pitanje, ostaje sklonost ka autoritarizmu, lažima i manipulativnosti. Ali, to je valjda tema o kojoj ćemo tek pričati nekada u budućnosti.
