ENUz mnogo toga što mu se inače ubraja u zasluge, Bogoljub Karić će po svemu sudeći ostati upamćen i kao čovek koji je novinskom TV dodatku obezbedio status važnog sredstva javnog informisanja. Naime, iako validne statistike ne postoje, svi pokazatelji govore u prilog tezi da je 2. decembra 2005. najčitanije štivo u Srbiji bio upravo TV dodatak – onaj koji se pazari uz „Blic“ petkom, a u kome je naslovnu stranu zauzela direktorka RTV BK Telekoma Bojana Lekić. Desilo se, dakle, da je pomenutog datuma, u pomenutom izdanju, pomenuta direktorka obznanila da BK TV u novu godinu ulazi s novim vlasnikom. Priču su već sutradan počeli da raspliću novinari angažovani u „ozbiljnom“ delu novina, ali uprkos vidnim naporima, činjenica je da u istraživanju niko nije odmakao dalje od onoga što je direktorka rekla u TV dodatku.
Skoro nedelju dana po objavljivanju vesti o novom vlasniku BK TV-a, o čitavoj stvari se zapravo ništa ne zna. Imajući u vidu da je misterioznost glavna karakteristika svih velikih poslova Bogoljuba Karića, sva je prilika da će misterija imena famoznog vlasnika, dogovorene cene, posledica i pravih razloga ove kupoprodaje trajati bar još neko vreme.
KUPCI KOJI ĆUTE: Glavna nedoumica u vezi s prodajom RTV BK Telekoma jeste ime kupca. Objašnjavajući da je Ugovor o poverljivosti onemogućava da pruži potpunu informaciju, Bojana Lekić objasnila je da je u „pitanju jedna izuzetno jaka medijska kuća koju vode Grci u saradnji sa takođe moćnim Englezima, a koja je poslednjih nekoliko godina postala vlasnik i nekoliko televizija u regionu“. Istom prilikom, pružila je i malu pomoć: „Dve ključne reči su vezane za elektronske medije – predajnik, tj. antena i nebo.“ Na osnovu takvog ključa, za sada jedino rešenje rebusa podrazumeva da su novi vlasnici Karićeve televizije grčka Antena grupa i britanska televizija Skaj. Naime, iako se u ponuđeni opis imena uklapa bezbroj različitih kombinacija, jedino grčka Antena u potpunosti odgovara opisu: osnovana 1988. godine, kada je pokrenula i svoju prvu radio-stanicu, ova medijska korporacija danas poseduje više grčkih TV kanala, većinski paket izdavačke kuće Dafni epikinonies koja objavljuje niz nedeljnika i mesečnika, diskografsku kuću Heven, internet provajder, Otvorenu školu za medije, jednu kiparsku RTV stanicu, kao i bugarsku televiziju Nova i sofijski Radio Ekspres. U prilog tezi o ovom kupcu ide i prošlogodišnja najava prodaje RTV BK Telekoma: u „Kuriru“ od 30. novembra 2004. bilo je objavljeno da je prodaja gotova stvar i da se kao najozbiljniji kupci pominju „britanski Skaj, grčka Antena i nemački RTL“. Pozivajući se na činjenicu da ne sme javno da govori dok „pregovori ne budu završeni“, sam Bogoljub Karić tada nije ni potvrdio ni demantovao taj spisak, ističući jedino da „nekoliko svetskih televizija čeka u redu da kupi BK TV“.
Sve bi se, dakle, divno uklopilo da nije dva detaljčića: prvog, koji se tiče navodne saradnje TV Skaj sa Antenom, kao i drugog, koji se tiče zvaničnog demantija Antene o učešću u ovom poduhvatu. Naime, iako reči Bojane Lekić manje-više jasno ukazuju na firmu koja u nazivu ima reč „nebo“ (na engleskom sky), britanska televizija zaista se ne uklapa u formulaciju o medijskoj kući koju vode „Grci u saradnji s moćnim Englezima“. Jedno od rešenja zagonetke mogla bi biti neka buduća grčko-engleska saradnja, ali takav zaključak više je nego klimav i na njega ne upućuje ništa izuzev te famozne priče o nebu i antenama. Mnogo ozbiljniji detalj u tezi o Anteni jeste činjenica da predstavnici te korporacije tvrde da sa Karićem, a ni sa bilo kojom drugom kućom iz Srbije, nisu potpisali nikakav ugovor. U izjavi za „Glas javnosti“, neimenovani sagovornik iz Antene istakao je da oni jesu zainteresovani za investicije u Srbiji, ali da „i dalje samo istražuju poslovne mogućnosti“ i da sa BK TV-om još uvek samo pregovaraju. Moguće je, naravno, da druga strana poštuje navodni Ugovor o poverljivosti mnogo više nego što to čine Karićevi zaposleni i da, samim tim, odbija da kaže bilo šta o svojim planovima i ugovorima. S druge strane, isto je tako moguće da Antena zaista nije jedan od kupaca i da je rešenje Lekićkinog rebusa na nekom sasvim drugom mestu.
No, bez obzira na to, ostaje činjenica da je direktorka BK TV-a najavila da će ime novog vlasnika biti objavljeno na jedanaestu godišnjicu te televizije 5. decembra 2005, a da se to nije desilo. Ostaje činjenica da je umesto jasnog i glasnog imenovanja kupca ili potpunog ćutanja o njemu, javnosti bačena samo slikovita zagonetka. Ostaje činjenica da ova najava prodaje BK TV-a nije i prva koja je stigla iz te kuće. Zbog svega toga, nije mali broj onih koji zastupaju tezu da prodaje nije ni bilo i da je čitava stvar izrežirana u radionici Bogoljuba Karića iz samo njemu znanih razloga.
MAČKE I DŽAKOVI: Uprkos svim tezama i hipotezama, prodaja BK TV-a ipak je postala velika tema. U čisto medijskom smislu, tema je izuzetno važna zbog predstojeće dodele dozvola za emitovanje i odavno potvrđenoj pretenziji BK TV-a da dobije takozvanu nacionalnu frekvenciju. Nadležni za taj segment, predstavnici Saveta Republičke radiodifuzne agencije, u prvim reakcijama na vest o prodaji konstatovali su da su nepoznati kupci po svoj prilici kupili „mačku u džaku“. Predsednik Saveta Nenad Cekić je, pominjući mačku i džak, objasnio da najveću vrednost u medijskoj sferi ima dozvola za emitovanje, a da to nema nijedna TV kuća u Srbiji. Njegov zamenik Aleksandar Vasić istakao je da grčka firma koja namerava da kupi BK televiziju može da kupi opremu, prostorije i ljude, ali da mora da se javi na konkurs za dodelu frekvencija kao i svi ostali. Naravno, teško je pretpostaviti da potencijalni kupci, ako ih je uopšte bilo, nisu imali u vidu i tu dimenziju: ozbiljni igrači svakako ne obavljaju poslove bez detaljnog ispitivanja svih aspekata svojih budućih investicija. Pošto je, dakle, logična pretpostavka da znaju u šta se upuštaju, postavlja se pitanje cene onoga što kupuju – televizija koja nema dozvolu za emitovanje vredi znatno manje od one koja je ima pa je realno da su se kupci odlučili za BK TV baš zato što ova televizija nema dozvolu. S druge strane, Karićeva motivacija nije ni izdaleka toliko jasna. U prošlogodišnjim najavama o prodaji BK TV-a pominjala se cifra od 40 miliona evra, što nikako nije zanemarljivo. Međutim, kako će već za koji mesec te dugo čekane dozvole konačno biti dodeljenje i kako je BK TV bio među onim kućama koje će je sasvim izvesno dobiti, ostaje nejasno zašto Bogoljub Karić nije malo sačekao i prodao televiziju po višestruko većoj ceni. Da li mu je televizija do sada pravila samo gubitke pa je iskoristio trenutak da se „ratosilja bede“? Da li mu je toliko hitno da obezbedi keš? Da li takva žurba ima neke veze s najavom Mlađana Dinkića da „do kraja ove nedelje“ Karić državi mora da plati 27 miliona evra na ime zaostalih dividendi za Mobtel? Ili je u pitanju pokušaj skretanja pažnje javnosti s Karićevih navodnih skupštinskih marifetluka na znatno benigniji medijski plan? Kao i uvek kad je reč o Kariću, ko će ga znati. Sve je moguće.
Ono što je sasvim izvesno, što je zapravo jedino izvesno, jeste da će Bogoljub Karić u bližoj ili daljoj budućnosti moći da proda samo manjinski paket akcija svoje kuće. U prevodu, to znači najviše 49 odsto, pošto tako nalaže Zakon o radiodifuziji. Na pitanje o strukturi onih preostalih 51 odsto, „Vremenu“ je iz kancelarije Bojane Lekić saopšteno sledeće: „Biće više domaćih akcionara, jer Zakon kaže da stranci mogu imati samo 49 odsto. Biće primenjen isti princip kao što su to uradile i druge televizije, na primer TV B92.“ Ista je situacija i posle obraćanja „insajderima“ u BK TV-u. Objašnjavajući da su za čitavu stvar saznali iz novina, oni u razgovoru za „Vreme“ kažu da o eventualnim domaćim partnerima ništa nisu čuli: jedino što je poznato članovima redakcije jeste da će novi vlasnici poboljšati tehniku, broj zaposlenih smanjiti sa približno 550 na najviše 350, kao i da će Bojana Lekić sigurno ostati na mestu urednika.
Imajući u vidu sve nepoznanice, kao i nesporno poslovno lukavstvo Bogoljuba Karića, nisu daleko od pameti ni pretpostavke o mogućnosti da on, pod ovom ili onom firmom, ostane vlasnik BK TV-a (što mu je, kao političaru, sada zabranjeno) ili da, opet pod ovom ili onom firmom, omogući strancima da praktično poseduju više od zakonom dozvoljenih 49 odsto. „Mi imamo ne samo ovlašćenje već i dužnost da sprečimo medijsku koncentraciju i medijsko vlasništvo političke stranke. Imamo mehanizme da proverimo da li u vlasničkoj strukturi učestvuju povezana lica, kao i pravo na javni razgovor sa kandidatima. Dakle, imamo mogućnost da sve isteramo na čistac“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Aleksandar Vasić. U normalnim okolnostima, ovo bi delovalo kao sasvim adekvatan mehanizam. No, kad je u pitanju Karić, opet dolazimo do onoga da je sve moguće i da ništa nije sigurno.
Pitanje o tome kako će bilo ko ikada utvrditi tačno ime i adresu svih pravih vlasnika BK Telekoma ostaje samo jedno od mnogih kojima će u sedmicama koje slede moći da se zabavljaju svi zainteresovani za lik i delo Bogoljuba Karića. Iako ovih dana takvog materijala za zabavljanje ima previše, biće više nego zanimljivo gledati kako će Karić rasplitati priču o prodaji svoje televizije. Lekićkini rebusi i sve ono što je usledilo posle njih prilično su dobar početak, ali se od velemajstora svih mogućih i nemogućih mahinacija ipak očekuje više. Pa makar bilo objavljeno i u TV dodatku.
Tamara Skrozza
