Profitersko gaženje žrtava

Iako se gotovo svake godine, u svim analizama pokazuje da se u Srbiji nadmašuje prethodna porazna evidencija kršenja Kodeksa novinara, kada je reč o reagovanjima na takve nepodobštine, čaša se konačno prelilla krajem septembra i tokom oktobra nakon intervjua sa silovataljem u Informeru.

Uvod u te proteste bio je skadalozni tekst u ovom tabloidu, „žuto“ isleđivanje višestrukog napasnika, koji je odslužio kaznu, o čemu se, kao po narudžbi, i u vreme velikih ekoloških i drugih protesta u Srbiji, raspredalo na stranicama tabloida i na društvenim mrežama. Iznošene su i prikrivene pretnje i nagađanja o tome da li će silovatelj pronaći još jednu žrtvu, raspirivani su strah i nesigurnost kod građana gotovo da ivice hajke. Međutim, ovaj višestruki vinovnik krivičnih dela, odjednom je postao i medijska zvezda, prvo na Jutjub kanalu Informera, a zatim i u štampanom izdanju ovih novina, u kojem je osvanuo razgovor sa njim, sa svim detaljima o kojima nikad ne bi trebalo pisati, i koji su pokrenuli pomenutu lavinu, koja sigurno neće dugo presahnuti.

Kako za Dosije NUNS-a ističu sagovornice i sagovornici o ovoj temi, pokazalo se opet da trka za trenutnom zaradom, kliktanjem na sajtovima i skretanje pažnje sa trenutnih velikih problema u Srbiji donose zajednički katastrofalni produkt.

„Ono što je u svemu tome tužno, jeste da mi ne vidimo izglede za to da vlast bilo šta promeni u vezi sa pisanjem tabloida i objavljivanjem neprimerenih sadržaja u rijaliti emisijama. Videli smo izjave predsednika države i predstavnice REM-a koji ne vide u čemu je problem i dodatno opravdavaju ovakvo medijsko postupanje. Videli smo i to kako vladajuća većina u Narodnoj Skupštini nije podržala održavanje sednice Odbora za kulturu i informisanje povodom spornog intevjua“ ističe tim povodom Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC).

Kao nam je rekla, AŽC je istraživao i ustanovio da postoji pravna praznina i kada je u pitanju postavljanje snimka spornog intervjua na Jutjub kanalu.

„Ne postoji nadležnost nijednog regulatornog tela u Srbiji koje može da naloži Informeru, kao medijskoj kući, uklanjanje tog snimka zbog toga što krši etička pravila novinara. I umesto da se predstavnici vlasti bave razmatranjem načina na koji bi mogli da se unaprede postojeći zakoni da bi se ova pravna praznina regulisala, vladajuća većina to odbija da postavi na dnevni red jedne sednice, kava god ona bila“ ističe naša sagovornica. 

Ona naglašava i to da su ovakvi problemi dugi niz godina zaobilaženi i ignorisani, što je svakako uticalo na povećanje porodičnog nasilja, femicida i napada na malolentike i maloletnice. Umesto da sadržaji slični intervjui sa silovateljem budu žigosani ili sankcionisani, njihovi naredbodavci intenzivno brane lojalna uredništva. O tome svedoči hitna krivična prijava za napad na glavnog urednika Informera, koji je navodno počinila demonstrantkinja, polivajući ga vodom i možda, okrznuvši ga, šutom u zadnjicu.

Umesto žigosanja – plaćanje nepodopština

Samo od početka 2020. godine list Informer dobio je najmanje 18,3 miliona dinara javnog novca na konkursima za medijske projekte, i pored toga što konstantno krši novinarske standarde, preneo je CINS. Većinu ovog novca dodelio im je Grad Beograd – skoro 17 miliona dinara. Pored Beograda, novac su Informeru davali i Novi Sad i Pančevo – po pola miliona dinara, Kikinda 200.000 dinara a

Odžaci i Sombor po 100.000. Za to vreme, ovaj provladin tabloid je više puta kršio Kodeks novinara. Komisija za žalbe pri Savetu za štampu je od početka 2020. do juna ove godine izrekla Informeru 23 javne opomene.

Opomene za posledicu imaju javnu kritiku, a pored toga trebalo bi da utiču i na to koji mediji će biti finansirani novcem građana.

Pravilnik za ocenu medijskih projekata propisuje da prednost u dobijanju novca imaju projekti koji ostvaruju javni interes, uz garanciju da se medij pridržava profesionalnih i etičkih standarda. Novac ne bi trebalo da bude dodeljen onima koji krše profesionalne standarde. Međutim, analiza CINS-a je pokazala da se komisije koje dodeljuju budžetski novac već godinama ne obaziru na to što Informer krši Kodeks. Tako se u rešenju komisije, na jednom od poslednjih konkursa na kom je ovom tabloidu dodeljen novac, navodi da je Informerov projekat u skladu sa kriterijumima te da pruža „veće garancije privrženosti profesionalnim i etičkim medijskim standardima“.

Tamara Skrozza, članica Komisije za žalbe Saveta za štampu objasnila je tada da oni koji dodeljuju novac ne postavljaju pitanje poštovanja profesionalne etike i standarda već se postavlja pitanje isključivo u kojoj meri i na koji način ti mediji zastupaju politiku državnog vrha.

„Mi smo imali situaciju da jedan tabloid dobije novac uz obrazloženje da komisija želi da se on popravi, da su oni svesni da on stalno krši Kodeks, ali da su mu dali novac da bi se popravio.“ 

Ona je podsetila za CINS da Informer i ostali tabloidi krše Kodeks na dnevnom nivou, a da je ovaj slučaj samo nešto jeziviji od drugih situacija: „Meni je drago što je sada pažnja javnosti fokusirana na to, ali se slične stvari u tabloidima dešavaju na dnevnom nivou. I to je ono čime ova država, ovo društvo, moraju ozbiljnije da se bave.“

Inače, Informeru je i ranije, kao od 2017. godine do septembra 2019. davan veliki novac na konkursima, kada mu je dodeljeno 29,8 miliona dinara. Za to vreme je od strane Komisije za žalbe pri Savetu za štampu bio opomenut oko 40 puta. Već je ranije u analizama naglašavano da u kršenju kodeksa prednjače slučajevi plasiranje neistine, ali su u vrhu, naravno kod provladinih tabloida kršenja prava žrtava na anonimnost.

„Problem sa tabloidnim izveštavanjem je prvenstveno u tome što se krše gotovo sva prava žrtava na anonimnost, jer u današnje vreme, kada se tekstovi čitaju onlajn, a ne samo na papiru, sve što bude objavljeno na internetu ostaje često tamo zauvek. Ovo je ogroman problem pogotovo kada su u pitanju maloletnici maloletnice, zbog toga što će u budućnosti njihovi drugovi, partneri i poslodavci biti u mogućnosti to da vide, i na taj način trauma koju su preživeli može da ih prati tokom celog života. Setimo se nedavnog slučaja koji se ticao pokojnog prof. Antića, gde su bili javno objavljeni i ime i prezime deteta za koje je postojala sumnja da je zlostavljano, pa su kasnije sve te vesti na internet stranicama ipak izbrisane. Ali, nikada ne možemo biti sigurni da će se to činiti, odnosno kada će nekom odgovarati da to ne bude brisano sa interneta“, kaže Vanja Macanović.

Ona ističe još jedan problem sa tabloidnim izveštavanjem jeste u tome da se ovakvim kršenjem kodeksa i etičnosti, u javnosti stvara slika „prave“ žrtve – pretučene, slomljene, beživotne – i da se onda ne veruje onim žrtvama koje tako ne izgledaju, onima koje su uspešne u svojim zanimanjima, kojima je to da izgledaju lepo i doterano način na koji uspevaju da prežive. Ili onim žrtvama koje su pružale otpor.

„Nesmetano medijsko pomeranje granica ka sve drastičnijim slučajevima podstiče pojave nasilja i silovanja, kao i objektivizaciju žena, čineći ljude manje osetljivim za patnju žrtve i manje spremnim da reaguju na nasilje“, kaže psihološkinja Tanja Ignjatović

Normalizovanje nasilja

„Treći problem sa kojim se suočavaju žene koje aktuelno preživljavaju nasilje, a što je takođe posledica neetičkog pisanja i kršenja Kodeksa novinara, jeste taj da im nasilnici govore da će ‘proći kao ona sa naslovne strane’, da će ‘im deca ostati siročići kao ona u …’, da će ‘osvanuti na naslovnoj strani’, ukoliko ga prijavi. Veoma je moguće da je takvo medijsko izveštavanje jedan od uzroka zbog kojih 17 žena od 23, koliko je dosad ubijeno u 2022. godini, nije ranije prjavljivalo nasilje institucijama, iako se naknadno u medijima moglo pročitati da su porodica i prijatelji znali da je žena preživljavala takvo nasilje“, kaže Vanja Macanović.

Njena koleginica, psihološkinja Tanja Ignjatović, odgovara na pitanje da li je sada nakon dugog niza godina tabloidnih i TV-rijaliti kršenja kodeksa i drugih normi, moguće usmeriti energiju nezadovljnih na neke bitnije promene i da li smo otupeli nakon toliko neprimerenih, krvavih sadržaja iz žute štampe.

„To podrazumeva intervencije nadležnih institucija i primenu postojećih zakona i pravila, a na osnovu dodatne analize problema, kreiranje novih mera koje bi obuhvatile različite oblasti – od medija i obrazovanja preko pravnih odgovora, do podrške za žrtve, odnosno preživele seksualnog i drugih oblika nasilja.“ 

Sistemski odgovor je, kako ističe, uvek pitanje političke volje.

„Međutim, politička volja izostaje, čak se i politički i državni vrh, uključujući medijsko regulatorno telo, stavljaju direktno na stranu silovatelja i njihovih medijskih promotera. To je praksa koja omogućava nesmetano medijsko prikazivanje nasilja i pomeranje granica ka sve drastičnijim slučajevima, što normalizuje i podstiče kulturu nasilja i silovanja, kao i objektivizaciju žena, čineći ljude manje osetljivim za patnju žrtve i manje spremnim da reaguju na nasilje.“

Da li smo kao društvo toliko uniženi da nam se sve ovo dešava i ko je tu najodgovorniji? Može li i kakva aktivnost popraviti stanje u svesti ljudi koji su time svakodnevno zasuti? Naša sagovrnica tvrdi da tu treba nogo truda i pažnje.

„Istraživanja potvrđuju da dominantni kulturološki i medijski stavovi mogu doprineti toleranciji negativne slike i agresije prema ženama, a samim time i činjenju seksualnog i drugih oblika nasilja. I retka istraživanja o uticaju takvog medisjkog izveštavanja na žrtve pokazuju efekat dodatne traumatizacije iodvraćanje od prijavljivanja nasilja i traženja pomoći, zbog straha od senzacionalističkog izveštavanja koje trivijalizuje iskustvo žene, zbog iznošenja privatnih podataka, nekada potpuno lažnih, kao i zbog osede javnosti“, dodaje Tanja Ignjatović.

Naša sagovornica ističe da je svrha svih intervencija u vidu bolje medijske regulative to da se spreči  normalizacija nasilja, podsticanje kulture silovanja i degradacija žrtve, uz opravdavanje silovatelja i nasilnika. Zajedno sa odgovarajućim obrazovanjem na svim nivoima, to je jedan od načina da se promene stavovi i kulturne norme, kao i da se osnaže devojke i žene, s krajnjim ciljem da se spreči i smanji seksualno i svi drugi oblici nasilja, zaključuje naša sagovornica.

Kako nas žene čitaju

Istraživanje Vedrane Lacmanović „Kako vas žene čitaju?“ (zeneprotivnasilja.net) o medijskom izveštavanju štampanih medija o muškom nasilju prema ženama u porodici i partnerskim odnosima iz perspektive žena koje su preživele nasilje, dalo je još pre nekoliko godina niz odgovora na ono što se dešava duže od decenije na medijskom prostoru Srbije. U istraživanju su učestvovale 163 žene iz 13 gradova u Srbiji, a obavile su ga aktivistkinje AŽC u saradnji sa još 12 NVO, članica Mreže „Žene protiv nasilja“. 

Publikacija „Kako vas žene čitaju?“ se temelji na značajnoj faktografskoj građi o medijskom izveštavanju. U fokusu analize, kako je napisala dr Snježana Milvojević, bilo je izveštavanje medija o porodičnom i partnerskom nasilju, ali se taj problem adresira na vrlo specifičan način. Polazeći od osnovane pretpostavke da mediji značajno utiču i da njihovo izveštavanje jeste važno, postavljeno je relevantno istraživačko pitanje: kako medijske tekstove čitaju i doživljavanju žene koje su i same preživele neki od ovih oblika nasilja. Dominantna osećanja, na osnovu istraživanja, kreću se od straha, besa i ljutnje zbog opravdanja ili podsticanja nasilnika i prebacivanja krivice na žrtvu, do zadovoljstva, ohrabrenja i sreće zbog osude nasilnika, podrške žrtvama ili zadovoljenja pravde.

Ovako iscrtana mapa osećanja ukazuje na poražavajući medijski doprinos koji u potrazi za senzacijama i skandalom često izveštavaju tabloidno, uvredljivo i neodgovorno, navodi dr Milovojević. Bogato su dokumentovani načini na koji mediji to rade: tako što otkrivaju identitet žrtve, ali skrivaju nasilnika, imaju razumevanje za nasilnika i predstavljaju ga kao mirnog i dobrog suseda, prijatelja, rođaka. Ili tako što pravdaju nasilno ponašanje prebacivanjem krivice na ženu koju dodatno viktimizuju ili osuđuju zato što se „provokativno obukla“, „izazovno ponašala“, ili uradila bilo šta što je „izazvalo nasilje“… 

Ovakvo čitanje medija govori da problem sa tabloidnim pisanjem nije samo to što mediji rade neprofesionalno i što kod intervjuisanih žena izazivaju zebnju, strah i šire nepoverenje. Kada porodično ili partnersko nasilje predstavljaju kao izolovani incident ili skandal, oni govore da su ti pojedinačni slučajevi nasilja privatni, a ne društveni problem, podilaze dominantnoj patrijarhalnoj kulturi i na svojevrstan način „normalizuju nasilje” i pokazuje vezu između neodgovornog izveštavanja, trke za „skandalom“ i društvenog nečinjenja i odbrane statusa kvo.

„Tabloidno izveštavanje je sigurno jedan od uzroka zbog čega 17 žena od 23, koliko je dosad ubijeno u 2022. godini, nije ranije prijavljivalo nasilje institucijama“, ističe Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora iznetih u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.