Projektno sufinansiranje: Opstali su megafoni i oglasne table režima

Foto: Pixabay

Priča o medijskim konkursima i projektnom sufinansiranju umesto zaštite javnog interesa pretvorila se u praksi u samo jedan od načina isplaćivanja apanaže provladinim glasilima. Zbog toga je sve veći broj profesionalnih medija koji više i ne učestvuju na konkursima, a bez državne pomoći dobar deo slobodne medijske scene ili umnogome smanjuje produkciju ili prestaje sa radom.

U takvim uslovima sasvim se legitimno postavlja pitanje svrsishodnosti postojanja sistema projektnog sufinansiranja medijskih sadržaja od javnog interesa i to ne samo iz ugla profesionalnih medija već i samih građana.

 

Iz javnih sredstava se finansira stranačka infrastruktura, jednostrano informisanje, a veoma često i ogoljena propaganda. Argumenata za ukidanje sistema projektnog sufinansiranja ima napretek i o tome je pisano toliko puta da bi ponavljanje argumenata u prilog ovom stavu bilo samo gubljenje vremena. Ono što nam nedostaje je alternativni predlog, odnosno odgovor na pitanje čime zameniti medijske konkurse.

 

Za sada nema dobrog rešenja i toga su bili svesni u Radnoj grupi, pa se nova Medijska strategija u dobroj meri bavi problemom projektnog sufinansiranja i dopunama i izmenama zakonskih rešenja ne bi li se ovaj sistem učinio svrsishodnijim i delotvornijim kad je u pitanju zaštita javnog interesa. Skepsa prema regulaciji ovog važnog segmenta medijske scene Srbije je sasvim opravdana jer se toliko puta dokazalo da nije problem u medijskim zakonima već u njihovom sprovođenju.

 

Praksa je pokazala, ne samo na primeru Zakona o o javnom informisanja, već možda još i više i Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim servisima da nema tog legislativnog rešenja koje naprednjačka vlast ne može da prilagodi svojim potrebama.

 

Sa takvim saznanjima novinarska udruženja su, međutim, ušla u ceo proces izrade Medijske strategije i Akcionog plana, rukovodeći se logikom da je bolje učestvovati u oblikovanju medijskog zakonodavstva, nego eventualnim bojkotom kompletnu proceduru prepustiti državi i GONGO udruženjima koja su bila spremna da uskoče i zamene pre svega članice Medijske koalicije.

 

Da budemo iskreni, i međunarodna zajednica je vršila snažan pritisak da se učestvuje u ovom procesu nadajući se da će sa novom Medijskom strategijom i izmenama postojećih zakona uspostaviti snažan mehanizam pritiska na vlast da se pridržava zakonskih rešenja i na taj način uticati na promene u medijskom sistemu.

 

Hoće li uspeti taj „hod kroz institucije“ videće se ubrzo, ali ono što je ključno pitanje je da li, uzimajući u obzir postojeću medijsku infrastrukturu, posebno u lokalnim sredinama, opustošenim dosadašnjom praksom i željom vlasti da se unište slobodni i profesionalni mediji, zakonske izmene mogu uopšte da imaju bilo kakvog efekta.

 

Medijska lokalna slika je toliko izmenjena u korist provladinih medija da bi se moglo s pravom postaviti pitanje – kome će biti dodeljivana sredstva čak iako konkursi budu sasvim legalni i u skladu sa zahtevima medijske zajednice.

 

Problem sa kojim se treba, zapravo, suočiti je činjenica da je u mnogim sredinama širom Srbije nestao medijski pluralizam i da sve redakcije koje su opstale predstavljaju, zapravo, megafon ili oglasnu tablu vlasti. U takvim gradovima i opštinama iluzorno je uopšte raspravljati o medijskim konkursima, bar kad je u pitanju pravo građana da budu objektivno informisani iz više izvora, jer je uređivačka politika medija koji još postoje jednostrana i ne ostavlja mogućnost da se čuje i drugačiji pristup. Mediji koji bi to omogućili u međuvremenu su prestali sa radom, ili samo fingiraju postojanje radeći po principu „one man show“.

 

Zbog takvog stanja, u ovom trenutku, čini se, potrebno je pre izmena zakonskih rešenja ili bar u isto vreme, sprovesti opsežno istraživanje o medijskom pluralizmu na lokalu koje će dati precizne odgovore o tome kako su građani u tim sredinama informisani, da li su im dostupne vesti iz različitih izvora, ili su izloženi jedino stranačkoj propagandi prorežimskih medija.

 

Rezultati ovakvog istraživanja bi mogli da daju mnoge odgovore o stanju medijskog pluralizma na lokalu ali bi i nametnuli pravce u kojima medijska zajednica treba da ide u bliskoj budućnosti Bilo bi jasnije to šta treba da menja država u zaštiti javnog interesa.

 

Neposredan uvid u medijsku realnost većine lokalnih zajednica pokazuje da je neophodno pre svega stvoriti preduslove za bilo kakve reforme u sferi medijskog zakonodavstva, pre svega u sistemu projektnog sufinansiranja.

 

Jedna od ideja koje se nameću je stvaranje neke vrste fonda za obnovu medijskog pluralizma. Radilo bi se o dodeli institucionalnih grantova onim medijima koji treba da održavaju balans kada je u pitanju informisanje.

 

Prevedeno na običan jezik, institucionalni grantovi zapravo znače jačanje kapaciteta pojedinih medija tako što im se pomaže u finansiranju svakodnevnih izdataka, od plata zaposlenih do sredstava za rad. Fond za obnovu pluralizma ne bi, dakle, bio direktno vezan za proizvodnju medijskih sadržaja već bi predstavljao direktnu pomoć opstanku i svakodnevnom funkcionisanju medija i to onih medija koji u lokalnoj sredini doprinose uspostavljanju pluralizma.

 

Postavlja se naravno pitanje ko bi odlučivao o dodeli institucionalnih grantova iz fonda za obnovu medijskog pluralizma. To je jedno od ključnih pitanja i na njemu treba pažljivo raditi kako se i ovaj fond ne bi pretvorio u još jedan kanal za „legalan“ protok novca do provladinih medija.

 

Upravo gore pomenuto istraživanje bi moglo da bude dodatan, obavezujući alat za rad fonda i zato je veoma važno da to istraživanje bude urađeno uz pomoć neke kredibilne međunarodne organizacije koju bi prihvatile i država i medijska zajednica.

 

Druga promena, ne manje važna, tiče se načina realizacije raspodele sredstava na republičkom i pokrajinskom nivou. Umesto dosadašnjeg sistema podele koja se zasnivala na vrsti medija, treba uvesti tematske konkurse. U dogovoru sa predstavnicima novinarskih i medijskih udruženja određivale bi se najvažnije teme iz društvenog, ekonomskog, političkog života. Ne samo da bi se ocenjivali projekti a ne redakcije, već bi se pomoglo rasvetljivanju ključnih tema sa više aspekata. Ova ideja se oslanja na dosadašnja iskustva konkursa koje je sprovodila kancelarija EU u Srbiji i njihova iskustva bi mogla biti dragocena.

 

I na kraju, dakle, generalni zaključak bi mogao da glasi: nema dobrog sistema projektnog sufinansiranja sadržaja od javnog interesa koji nije oslonjen na postojanje pluralne medijske scene. Pri ovakvom rasporedu snaga i inferiornom položaju slobodnih i profesionalnih medija, sve promene predviđene Medijskom strategijom i Akcionim planom gube smisao ukoliko se ova činjenica ne uvaži.

 

 

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.

Tagovi

Povezani tekstovi