EN
Sa tom namerom osmišljena je i prva medijska strategija, a potom donesen i set medijskih zakona 2014. godine. Gotovo svi učesnici su bili saglasni da se zacrtano može ostvariti pre svega preko razvlašćivanja države u medijskoj sferi.
Osmišljeni mehanizmi koji je trebalo da dovedu do objektivnijeg i raznovsnijeg informisanja bili su – povlačenje države iz vlasništva u medijima, privatizacija i, pre svega, sistem projektnog sufinansiranja sadržaja od javnog interesa.
Danas, skoro sedam godina kasnije suočavamo se sa poraznim efektima medijske reforme sublimiranim u jednom zaključku koji je golim okom vidljiv. Ulogu države preuzela je vladajuća stranka koja je stavila pod kontrolu kako nacionalne, još i više lokalne medije, koristeći pritom projektno sufinansiranje kao osnovnu polugu za održanje svoje partijske medijske infrastrukture.
Upravo zato, umesto zaštite javnog interesa dobili smo ogoljeno partijsko informisanje koje se uz to najvećim delom finansira sredstvima građana. Slobodni mediji su pogašeni ili potpuno marginalizovani, tako da je na minimum svedena mogućnost građana da dođu do raznovrsnih i uporedivih informacija.
ZAROBLJENE DRŽAVE ZAROBLJAVAJU MEDIJE
Propagandističko dobošarenje dobilo je dominantnu ulogu nad profesionalnim i objektivnim novinarstvom, nudeći građanima jedino sliku paralelne stvarnosti „zlatnog doba“. U takvim okolnostima, donošenjem nove medijske strategije i najavljenom reformom postojećeg modela, postavlja se pitanje dometa, namere i objektivnih mogućnosti da se kvalitativno promeni jedan ovakav sistem, po principu sitnih prepravki. Kada je očita namera da se legislativnom lakirovkom stvori još jedan privid, pre svega u očima međunarodne javnosti, kako Srbija, odnosno vlast Srpske napredne stranke, sve čini da onemogući pluralizam u medijskoj sferi.
Zbog toga je za osiromašene i devastirane, pre svega, lokalne medije, ključno pitanje da li je moguće sistem projektnog sufinansiranja vratiti u okvire zamišljenog modela koji bi omogućio svim medijima da, bez obzira na uređivačku politiku, pod jednakim uslovima, dođu do javnih sredstava koja su postala, u odsustvu legalnog tržišta, jedini izvor finansiranja.
Dr Snježana Milivojević, profesorka na beogradskom Fakultetu političkih nauka, podseća na to da je sistem javnog sufinansiranja i nastao da se jedna vitalna javna služba, važna kao obrazovanje ili zdravstvo, ojača zajedničkim novcem.
To je, međutim, moguće, dodaje sagovornica Dosijea, u zemljama sa razvijenom demokratijom, gde vlasti to znaju. Tamo gde se država doživljava kao partijski plen, ili instrument lične vlasti, to funkcioniše loše. Zarobljene države zarobljavaju medije i za to koriste upravo sistem javnog sufinansiranja, zaključuje ona.
„Medijski pluralizam na lokalnom nivou sveo se na bitku za preživljavanje bar po jednog medija na lokalu, čak i nekih sa veoma dugom tradicijom. Istraživanje o digitalnim navikama domaće publike pokazalo je da je i usred krize kovid-19 skoro polovina ljudi izrazito zainteresovana za lokalne vesti (47 odsto) isto kao i prosek u 40 istraživanih zemalja sveta. U tome su im prvi izvor lokalni mediji (70 odsto), neposredna komunikacija (44) ili uključivanje u lokalne grupe na društvenim mrežama (33 odsto)”, objašnjava Snježana Milivojević.
STVORITI POTREBU ZA MEDIJSKOM RAZLIČITOŠĆU
Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), naglašava da je projektno finansiranje trebalo da zaštiti javni interes u medijima. Imalo je za cilj i to da ojača medijsku raznolikost. Međutim, stanje medija, ne samo na lokalnom nivou, govori da je medijski pluralizam ispod nivoa koji je garantovan Ustavom, zakonom i kodeksom novinara Srbije. Upravo tu, u poštovanju i sankcionisanju nepoštovanja Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnom informisanju, ali i Kodeksa novinara, Gavrilović vidi načine da se vrati izgubljen medijski diverzitet.
„Pitanje medijskog pluralizma je dvostran fenomen. S jedne strane to pitanje uređivačke politike medija, a sa druge strane i pitanje potreba publike. Pored promena na ‘medijskoj strani’ potrebno je da se poradi na medijskoj pismenosti publike kako bi se stvorila potreba za medijskom različitošću, jer ne bi bilo teško dokazati da se sistamski radi na medijskom jednoumlju pretvaranjem medija u sredstva promocije, propaganda i odmazde“, naglašava Gavrilović.
Po njegovom mišljenju, vraćanje i jačanje regulacije i samoregulacije uz razvoj publike kroz sufinansiranje tog procesa obezbeđeno iz javnih izvih izvora koje finansiraju građani, plaćanjem poreza, put je ka medijskom pluralizmu. Pored ovih nultih uslova, kao nadogradnja ovome, ističe Gavrilović, veoma je bitna obnova partnerstva publike i medija, na način da mediji više slušaju potrebe publike na način da mediji postanu „svetionik slobodne javnosti“, odnosno čuvar prava i interesa građana u državi urušenih institucija i upitne javnosti.
„Novi talas lokalnog alktivizma upravo nas podseća koliko su lokalni mediji važni. Uostalom i istorijski i teorijski argumenti to potvrđuju. Javni servisi, javni mediji su i pravljeni da se koriguju tržišni deficit i koncentraciju koj ugrožavaju pluralizam. Ova silovita koncentracija valsništva nad digitalnim platformama pokazala koliko je opasno javni inters u informisanju prepustiti privatnim kompanijama“, konstatuje dr Snježana Milivojević.
Postavlja se, međutim, pitanje da li je sistem projektnog sufinansiranja moguće „popraviti“ do te mere da ispunjava svoju osnovnu svrhu i, možda još važnije, da li postoji politička volja da se tako nešto učini.
INTERES GRAĐANA
„Veoma je komplikovano jednom urušeni sistem popraviti i vratiti mu poverenje i ugled. Sistem javnog sufinansiranja pretvoren je u svoju suprotnost. Ali, isto se desilo i sa izborima, parlamentom, pravosuđem, pa ne odustajemo od njih. Prvi korak bi bio da se ovaj mehanizam oslobodi političke kontrole, što je naravno i najteže. Razni lokalni pokreti svedoče o tome da se i politički monolit prvo načinje na lokalu, pa možda tako bude i sa medijima“, smatra dr Milivojević.
Ona navodi da u uporednoj praksi postoje različiti sistemi “državne pomoći”. Moguće je deo oglašavanja usmeriti na lokalne medije, obavezati javne ustanove i preduzeća da se u izvesnom procentu reklamiraju u lokalnim medijima, obezbediti im poreske olakšice.
„U uslovima pandemije država je već morala da usmeri neke solidne programe pomoći ka lokalnim medijima, neke države su to već uradile a čak je i Google news je dao 100 miliona dolara za lokalne medije a i Facebook ima sličan pomoćni fond. To su izuzetne mere za ovo krizno vreme, dugoročno treba raditi na nalaženju kretivnih modela jačanja lokalnih medija. Ali to bi značilo da se oni prvo oslobode partijske kontrole, i da postanu prioritet medijske politke. Nema lakšeg i bržeg rešenja“, dodaje naša sagovornica.
Zoran Gavrilović je stava da je pre odluke potrebno ozbiljno preistitivanje postojećeg modela projektnog sufinasiranja i iz ugla medija, ali i ugla interesa građana zbog kojih i postoji projektno finansiranje kao mehanizam zaštite javnog interesa u oblasti medija. Ono što je već sada evidentno, dodaje Gavrilović, je da postoji potreba da se unapredi mehanizam identifikovanja tema i prioriteta koji treba da budu deo konkrusa.
„Drugi nesporni element koji treba da se unapredi je sastav komisija koje evaluraju projekte na način da se reši pitanje ko je medijski ekspert, odnosno kako da se efikasnije reši pitanje sukoba interesa na nivou samih komisija koje ocenjuju projektne predloge“, kaže Gavrilović.
On upozorava na to da imamo situaciju da članovi komisije evaluiraju projekte svojih kolega koje su iz istog udruženja, jer je to po definiciji sukob interesa. Regulisanje ovog sukoba interesa je jedno od ključnih tačaka integriteta procesa, smatra Gavrilović, uz sugestiju da postoji prostor za učešće predstavnika nekih drugih zainteresovanih aktera na nivou lokalne zajednice u komisijama.
Njihovim prisustvom bi bio povećan integritet rada komisija, ali i realizovao interes građana u medijima. I na kraju, kako kaže, postavlja se pitanje monitoringa realizacije projekta, koje mora da uključi analizu podržanih medijskih sadržaja.
„Bilo kojim putem da se krene ovo su tačke u kojima se, prema dosadašnjem iskustvu, ometao uspeh ove, u suštini valjane ideje“, zaključuje Zoran Gavrilović.
Projekat Slobodni novinari – temelj profesionalnog izveštavanja se realizuje u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj Uniji“ koji se sprovodi u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom.
