ENKomšije ubijaju komšije zbog krave. Majke zadavljuju svoje bebe. Sinovi ubijaju očeve i majke sekirom ili nožem. Psihopate siluju decu i devojke, pa ih ubijaju. Nekome dosadi život pa sam sebi navuče omču na vrat ili se sa mosta baci u nabujalu reku… Sve se to zaista dešava u Srbiji, ali i u svim drugim zemljama, negde više, negde manje. Zašto ovo nabrajam?
Nabrajam zato što narode drugih zemalja niko ne naziva zločinačkim narodom. A kod nas, čitajući u štampi svakog dana o brojnim ubistvima, zločinima, i ja, ali i stranci stičemo sliku da je Srbija zemlja ludaka, psihopata, ubica i zločinaca. Baš kao što neprijatelji Srbije sa Zapada i u bližoj i daljoj okolini svesno, tj. namerno to propagiraju. Što, opet, naravno, hvala Bogu, ne odgovara istini. Ali, kao da naša javna glasila, nenamerno, doprinose negativnoj slici o Srbima svojom „velikom revnošću“ da obaveste javnost o svakoj takvoj nesreći zbog toga što vest nije da je pas ujeo čoveka, već čovek psa. I to sa svim detaljima: gde se u trenutku zločina nalazila sekira, nož ili lovačka puška. Da li je čovek ubijen na spavanju ili u tuči.
Da li su takve informacije, u takvoj formi zaista potrebne? Za koje i kakve čitaoce su takve jezive vesti koje potresaju svakog normalnog čoveka? Mora li cela Srbija i strana javnost od Madagaskara do Floride i Sidneja – ako do tamo dopiru naše novine – da zna da je čovek u Svrljigu ubio komšiju zbog krave. I obrnuto pitanje, moram li i ja da znam da je neki sumanuti drogirani učenik u nekom malom gradu u Americi usmrtio deset svojih drugova? U neku ruku, masovno i dramatično obaveštavanje o ubistvima dođe mu kao nenamerna negativna propaganda zločina koja je psihopatama podsticaj i priručnik s receptima.
Naravno, nije reč o skrivanju od javnosti svega što se dešava, pa i o ubistvima. Mada, istina, španskih sela i danas ima u svetu, naročito sa druge strane Atlantika. Ali o obimu i načinu informisanja o ubistvima valjda treba imati neke mere, smisla i obzira zbog imidža koji nam „demokrate“ sa Zapada serviraju.
Uostalom, zašto bih ja uopšte trebalo da znam da je čovek u Svrljigu ubio komšiju zbog krave? Dovoljno je to što će to znati policija, sudija i ljudi iz tog kraja posredstvom lokalne štampe, lokalnog radija i lokalne televizije. LJudi iz Svrljiga da bi onemogućili takve nesreće, a državni organi Republike, koji će o ubistvu Svrljigu saznati službenim putem, preduzeće preventivne, vaspitne mere na globalnom nivou. Ja, kao pojedinac iz Beograda, Novog Sada ili Niša, apsolutno ništa ne mogu da pomognem, osim da odem u crkvu i u sebi kažem: „Aman, ljudi, ako verujete u Boga, ljubite bližnjeg svoga – pa i ako ste ateisti“.
Često na televiziji slušamo i gledamo panel rasprave umnih ljudi o važnim društvenim problemima, kao nedavno o fenomenu samoubistva. Zašto neka televizija ne stavi u svoj program panel diskusija i temu o kojoj je u ovom napisu reč. Sigurno bi umni ljudi o tome rekli nešto umno.
Spasoje Spasojević, Svrljig
