[box align=’box-left’ id=’11492′]
Ropski položaj većine naših novinarki i novinara ove, 2016. godine zbog nepostojanja kolektivnog ugovora samo je logičan sled bezobraznog i anticivilizacijskog odnosa svih dosadašnjih režima i pohlepnih vlasnika medija prema žurnalističkoj profesiji u Srbiji. Da se radi o kontinuitetu svedoči i podsećanje na vreme od pre 16 godina, kada je „brigu“ o medijima u Srbiji vodio isti državni službenik – Aleksandar Vučić.
Nezavisno udruženje novinara Srbije pokrenulo je početkom 2000. veliku kampanju protiv primene drakonskog i neustavnog Zakona o javnom informisanju i drugih vidova represije, kojima se gušila sloboda misli i štampe u Srbiji tokom vladavine crveno-crne trojke SPS-JUL-SRS. Imajući u vidu činjenicu da je JAVNOST jedino oružje u borbi za odbranu elementarnih ljudskih i profesionalnih prava, NUNS je organizovao „PROTESTE KOD NUŠIĆA“.
Svakog poslednjeg ponedeljka u mesecu, od januara do juna 2000. godine, ispred svog sedišta na Trgu Republike, kod spomenika književniku i novinaru Branislavu Nušiću NUNS je organizovao protestna okupljanja članstva, sa dva osnovna cilja:
– da se na „mobilnom“ stubu srama okače i tako prezentiraju javnosti imena i prezimena svih sudija za prekršaje koji su presudili medijima u Srbiji primenom odredbi neustavnog Zakona o javnom informisanju Srbije, donetog 20. oktobra 1998. godine;
– da se kroz govore predstavnika NUNS-a i urednika kažnjenih medija domaćoj i svetskoj javnosti predoče sve relevantne činjenice o pogubnom dejstvu primene neustavnog Zakona o javnom informisanju, kao i drugih vidova represije prema novinarima i medijima.
„PROTESTI KOD NUŠIĆA“ su zamišljeni kao simboličan pokret otpora novinara gušenju slobode štampe u Srbiji. Glavni akcenat je na „mobilnom“ stubu srama, odnosno na izvlačenju iz anonimnosti imena i prezimena svih onih koji su svoje znanje, profesiju i etiku stavili u službu represivnih i neustavnih postupaka.
Prvi „Protest kod Nušića“ održan je u ponedeljak, 31. januara 2000. Skup je otvorila tadašnja predsednica NUNS-a Gordana Suša. Ona je, izmedju ostalog, rekla: „Nušić je zbog oštre i iskrene reči odrobijao godinu dana u požarevačkom zatvoru. Danas, 113 godina posle njega, prinuđeni smo da se borimo za elementarna prava koja je Nušić već bio osvojio. Represivni i inkvizitorski zakon zasniva se na pretpostavci krivice medija, a štiti lopove i lažljivce, jer samo uz njihov pristanak možete objaviti da su lagali ili ukrali. Zakon koji se selektivno primenjuje i ima isključivu političku upotrebnu vrednost za režim – da bi ućutkao neistomišljenike – neke sudije su tako zdušno prihvatile da njihova imena zaslužuju da ih zapamtimo kačenjem na stub srama“.
Novinarka i tadašnja članica IO NUNS-a Aleksandra Nikolić u svom govoru posvećenom primeni neustavnog Zakona o javnom informisanju, izmedju ostalog je istakla: „Kada je 8. oktobra 1998. godine vlada Srbije donela uredbu ‘O posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO pakta’ postalo je jasno šta čeka sve one novinare u Srbiji kojima su principi profesionalizma i istinitosti na prvom mestu.
Samo par dana kasnije, 10. i 11. oktobra 1998. godine inspektori Saveznog ministarstva za telekomunikacije i republičke policije zabranili su program Radio Indeksa, Radio Sente, Radio Kikinde, Radio Sitija u Nišu i TV Pirot. Tri dana nakon toga redakcije listova „Dnevni Telegraf“ i „Danas“ zapečaćene su sa obrazloženjem da su te novine širile ‘strah, paniku i defetizam’, dok je 15. oktobra 1998. privremeno zabranjena „Naša BORBA“, koja od tada praktično ne izlazi. Navedena uredba, pošto se pokazala kao veoma delotovorna u gušenju slobode medija, 20. oktobra 1998. godine, u najvećoj tajnosti je pretočena u neustavni Zakon o javnom informisanju.
Od trenutka donošenja ovog zakona pa do danas sudije za prekršaje širom Srbije izrekle su preko 40 kazni u ukupnom iznosu od preko 20 miliona dinara. “
Zatim je na „mobilni“ stub srama okačen spisak sa imenima i prezimenima sudija za prekršaje, koji su kaznili medije u Srbiji od dana onošenja neustavnog Zakona o javnom informisanju do tog 31. januara 2000. godine.
Na prvom „PROTESTU KOD NUŠIĆA“ govorili su i urednici kažnjenih medija:
Slavoljub Kačarević, direktor i v.d. glavnog urednika „Glasa javnosti“
Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik „Blica“
Miloš Rajković, pomoćnik direktora TV Studio B
Vukašin Obradović, glavni i odovorni urednik „Vranjskih novina“
Slobodan Jerković, glavni i odgovorni urednik „Somborskih novina“
Na kraju je novinar Filip Mladenović izveo performans, kojim je na simboličan način prikazan položaj novinara u Srbiji. Vezanih usta i ruku sedeo je za radnim stolom sa pisaćom mašinom ispred sebe. U epilogu prvog „PROTESTA KOD NUŠIĆA“ odvezao je ruke, skinuo povez sa usta i glasno citirao članove 45. i 46. Ustava Republike Srbije, kojima se garantuju sloboda misli i sloboda štampe.
A šta danas da citiramo? Prazna obećanja, nepostojeći kolektivni ugovor koji bi garantovao minimalne uslove rada u našem novinarstvu, liste bednih plata i još bednijih honorara novinarki i novinara!?
