Prve novine u Srbiji – „Novine srbske” na današnji dan izašle u Kragujevcu

Prve novine u Srbiji „Novine srbske” pokrenute su u Kragujevcu 1834. godine na predlog tadašnjeg kneževog sekretara Dimitrija Davidovića. Ovaj list, u neku ruku bile su nastavak „Novina srbskih iz carstvujuščeg grada vijene” koje je davidović u periodu od 1813. do 1822. godine izdavao u Beču uz pomoć Dimitrija Fruščića.

Te, 1834. godine – 5. januara (po starom) a 17. po novom izašao je u Kragujevcu prvi broj „Novina srpskih” štampan na četiri strane u Knjaževsko-srpskoj pečatnji. Novine su izlazile subotom. Na prvoj strani donosile su vesti iz Srbije, na drugoj i trećoj prevedene vesti a na četvrtoj zanimljive priloge iz kulturnog života, oglase i obaveštenja. Po naredni kneza Miloša Obrenovića svi državni činovnici morali su da budu pretplatnici (prenumeranti) „Novina srbskih”. Pretpalta je iznosila dva talira za godinu a već do leta iste, 1834. godine bilo je 600 prenumeranata.

Srbija je kao vazalna država tek 1830. godine Prvim hatišerifom dobila pravo da ima tipografiju (štampariju) i prvi probni broj „Novina Srbski” izlazi 1832. godine u Beogradu, da bi od 5. januara (17. po novom kalendaru) 1834. godine počele da izlaze redovno, kao nedeljno izdanje, štampano u „Knjaževskoj knjigopečatnji” na čijem je čelu bio Nemac Adolf Berman.

Urednik i pokretač izdanja Dimitrije Davidović trudio se da napravi moderan žurnal po uzoru na austrijske novine sa uredničkom koncepcijom i politikom okrenutom Zapadu.

Prvi tiraž bio je u 300 primeraka, a ostalo je zabeleženo da su Novine Srbske izazvale toliko interesovanje da su „samo za tri prepodnevna sata u jednoj beogradskoj kafani sakupile 120 pretplatnika”.

Nisu izostali ni prenumeranti iz varoši Kragujevca, Valjeva i Požarevca. Boa le Kont zabeležio je da su novine već prve godine imale već 600 pretplatnika kao i da bi ih bilo još više da Austrija nije zabranila njihovu distribuciju i „širenje” na svojoj teritoriji.

Od ukaza i fermana do crtica sa svih strana

Pokrećući „Novine srbske” Dimitrije Davidović je želeo da ih učini pravim, modernim (za to doba) glasilom. Sem obaveznih kneževskih i sultanovih ukaza i fermana, objava i naredba vlasti, ukaze, promocije i smaknuća, on je donosio čitav niz članaka i tekstova opisujući ne samo sve zemlje tadašnje Evrope, od najpoznatijih i najrazvijenijih poput Engleske, Francuske, Rusije, Španije, Portugalije, Bavarske i Pruske… već i Vlaške, kao i prikaze stanja u kraljevstvu Sardinskom, sicilijanskom ili Papinoj državi. Tadašnjoj srpskoj javnosti sa stranica svog lista predstavljao je kontinete: Aziju, Afriku, Ameriku… ali i sisteme i demokratska društva u koje je on iskreno verovao poput američkog ili francuskog a koji su građanima garatovali slobodu i jednakost.

Njegova novina donosila je izveštaje iz društvenog života na dvoru, putovanja, odlaaske i dolaske u Kragujevac kako samog kneza, tako i članova njegove porodice, tekstove o vatrometima („fajerverkovima”), teatarskim predstavljenijima Vujićevim, nastupima Šlezingerove bande…

U njegovim novinama mogu se pročitati i izveštaji o izvlačenju brojeva državne, tada Knjaževsko-srpske lutrije, preteče današnjih „crnih” ili „kriminalnih” hronika – poternice („Potere”) sa opisima raznih počinilaca i njihovih (zlo)dela, ali i izveštaji o atmosferi i nezaobilaznim cenama stoke i espapa sa panađura i vašara iz kojih proizilaze današnji omiljeni novinarski „pijačni barometri” i „potrošačke korpe”.

Tadašnje „Novine srbske” donosile su i najave za nova izdanja knjiga: „Nemačke gramatike” Dimitrija Tirola, Dositejeve „Etike” koju je štampao Grigorije Vozarović, Plutarha… ali i prve, prave novinske reklame i oglase poput onih za pretplatu na Davidovićev „Zabavnik” ili za usluge „Paroplovidve po Dunavu”.

Tu su i priče i crtice iz svakodnevnog života poput one iz Gružanske kapetanije gde je žena Stevana Nikolića Stanislava rodila četvorke (dvoje muške i dvoje ženske dece) i na žalost preminula zajedno sa svim novorođenim bebama ali i „Saveti lovcima”, koji idu loviti medvede da ne postradaju kao Srbin Anđelko Savić iz Jablanice koga medved prevario napravivši se „kao mrtav” pa mu „svu kožu odrao” pod planinom Jastrebac.

Smesice domovodne, poučitelne i zabavne

Pojedine svoje priloge u „Novinama srbskim” Davidović „krsti” novinarsko-žanrovskom odrednicom „smesice”, izrazom koji se u savremenom novinarstvu izgubio negde polovinom 19. veka a označavao je kratke novinske članke „različnog, ali odabranog sadržaja”. U 19. veku zamenjuju ga stručni novinarski termini poput: „mešovita građa” ili „sitni prilozi”.

Kao posebni dodaci pojedinih brojeva „Novina srbskih” pojavljuju se „smesice”: domovodne, astronomičeske, lekarne, poučitelne, zabavne, političeske, istoričeske, veroispovedne, basnoslovne, crkovne, finacijalne, statističeske, narodvežestvene, životopisne i najčešće „smesice knižestvene”.

„Smesice i književne vesti, koje je započeo Dimitrije Davidović, da bi trajale tokom celog 19. veka, često su bivale rezultat neproverenih, nesistematizovanih infirmacija, čija je ocena bila krajnje subjektivna, ali su, pojavljivajući se u kontinuitetu, tvorile začetke srpske bibliografije. I novine na čijim su stranicama smesice ustolične, uz uspone i padove u svom razvoju, zavisile su od aktuelne politike, opredeljenja urednika, znanja i veštine saradnika, ali je neosporno da su bile ne samo bibliografsko izvorište, već svakovrsna arhiva jednog vremena, književni i naučni spomenar”, napisao je nadahnuto dr Aleksandra Vraneš u pogovoru fototipskog izdanja „Novina srbskih”.

Otac srpskog novinarstva

Tvorac Sretenjskog ustava (1835. godine) i „Novina srbskih” Davidović je bio obrazovan čovek, iako se pouzdano zna da je do kraja završio samo osnovno obrazovanje. Pored maternjeg, govorio je ruski, nemački i francuski jezik, a uz novinarstvo bavio se i književnim radom. Sledbenik Dositejev, trezven i učen čovek koji je čvrsto verovao da na prosvećenoj omladini leži budućnost naroda, smeli reformator koji se još u ono vreme poklanjao punu pažnju pitanju školovanja i ženske dece, tokom svog pionirskog rada u pokretanju i oblikovanju modernih medija (kao i svesti da su oni neophodni) nailazio je na velike teškoće u sredini oko kneza Miloša i u tim razmiricama sa tadašnjim vlastima, koje se očigledno ne razlikuju do današnjih i stradao.

Otac srpskog novinarstva Dimitrije Davidović, rođen je u Zemunu 12. oktobra 1789. godine. Studirao je medicinu u Beču i Pešti ali je napustio studije i sav se odao novinrskom pozivu. Njegova je bila ideja da se u oslobođenoj Srbiji pokrenu novine a kada je 14. novembra 1821. godine stigao ovamo iz Beča ima je za sobom već zavidnu, kako su tada govorili – „prošlost jednog novinara”.

On je do tada u Beču, prvo sa Dimitrijem Fruščićem, a kasnije i sam uređivao tamošnje izdanje „Novina srbskih”, nabavio štampariju zbog čega se zadužio i „materijalno propao” (usud koji će ga kao i današnje novinare pratiti do kraja života) i taj dug je, verovatno, bio jedan od razloga njegovog prelaska u Srbiju.

Kako je svojim službenim poslovima bio vezan za Kragujevac, knez Miloš je naredio da se štamparija premesti u Kragujevac i Davidović je, tada na položaju knjaževskog sekretara, tu priliku iskoristio za izdavanje „Novina srbskih”, čiji je „jedan tabak probno izašao 24. marta 1832. u Beogradu”.

Bavio se i poslovima iz oblasti kulture i još u bečkom periodu svog života od 1815. do 1821. godine izdaje šest tomova srpskog „Zabavnika”. Za svoj predani rad Davidović je stekao priznanja mnogih uglednih ljudi: „Javno mnenje veli, da je smeo u zastupanju svoga mišljenja, pun oduševljenja za svoj poziv, brz i izdržljiv radnik, dobar otac i veran prijatelj”, napisao je Pirh o njemu, dok ga je Boa le Kont smatrao najodličnijim čovekom u kneževom dvoru i, sa još nekolicinom, najboljom glavom u Srbiji.

Zluradi podsmesi palančana

„I knez Miloš cenio je Davidovića i tog bolešljivog čoveka, rošavog od preležanih boginja, zvao od milosti Švrća. Ali, ipak, Davidović je stradao i od kneževe okoline i od kneza, koji je njoj više verovao nego njemu” zapisao je profesor Milen M. Nikolić u svojoj, kada je istorija Kragujevca i danas u pitanju, nenadmašnoj „Spomenici Muške gimnazije u Kragujevcu1833 – 1933”.

Tadašnja „prestonička” – u suštini, više nego palanačka (Kragujevac je bio mesto sa jedva dve hiljade stanovnika) javnost, nije razumela njegove reformatorske, prosvetiteljske, intelektualne i ljudske ideale, izrugivala mu se i podsmevala iz trivijalnih razloga, poput onih što „dodaje mleko u kafu” ili spava u krevetu, delu nameštaja koji je do njegovog dolaska u naš grad očigledno nije postojao.

Već godinu dana po prelasku u Srbiju on je 1822. zbog toga što se zamerio Amidži Paštrmcu, bio po kazni poslat u selo Brusnicu (današnji Gornji Milanovac) odakle se, po sopstvenim rečima, „kasnije jedva vratio”.

Osetljive prirode, Davidović je teško podnosio kneževa nasilja i dok se nije na njih navikao „kajao se što je došao u Srbiju”. Svirepo postupanje sa državnim činovnikom Narodnog suda Đorđem Protićem, koga je knez naredio da istuku „sa pedeset batina”, ostavilo je dubok utisak na Davidovića i on je u strahu pred groznom stvarnošću preklinjao Miloša da mu dozvoli odlazak iz Srbije rečima: „Oživeo je strah u meni! Bojim se kazni! Bojim se bezčastija! Bojim se smrti”.

Nije krio strah od knjaza, nikada se ne navikavši do kraja na njegovo opšte poznato geslo: „Ama, more, ja sam Gospodar, pa oću da me služiš; ako oćeš oćeš, ako nećeš, ono, opet oćeš!„.

Knez je ismejao pred dvoranima Davidovićevu slabost, ali je od tada ukinuo fizičko kažnjavanje činovnika.

Kako se novinar usuđuje?!

Davidović je želeo da od „Novina srbskih” stvori list, koji će, donoseći domaće i strane vesti biti izraz gledišta srpske vlade na sva pitanja spoljne i unutrašnje politike. Knez, međutim, nije bio načisto sa ciljem lista. On je izgleda želeo da se preko lista „pročuje”  ali je smatrao da novine ne trebaju da imaju neko izrazito svoje obeležje. Nije isključeno, pisali su tadašnji savremenici, kao i kasniji istoričari i teoretičari štampe, da je Davidović pokrećući „Novine srbske” imao i skrivenu nameru želeći da objavljivanjem kneževih odluka, obaveže vladara i osujeti njegov dotadašnji običaj, da „danas jedno čini a sutra drugo”. Knezu se to naravno nije dopalo i sukob je bio neizbežan.

Posle 12. broja u kome je Davidović napisao članak o odnosu Engleske i Francuske prema Porti, knez Miloš im je uveo cenzora Lazara Teodorovića.

„Kako se novinar usudio da soli pamet Engleskoj i Francuskoj kako će se ponašati prema Porti”, grmeo je knjaz i time zauvek zacrtao odnos svih srpskih vlasti prema novinarstvu.

Davidović je, iako postavši „smerniji žurnalista”, uskoro razrešen sa mesta urednika sa Miloševim obrazloženjem: „Vi zaista rđavo radite sa tom novinom. Trpate u nju gde god šta nađete. Da nije u novinama tih koještarija pečatano, ne bi niko ništa ni znao”.

Ipak, Davidović se definitivno zamerio knezu zbog pisanija u 49. broju novina koje su donele tekst iz Požarevca o bolesti kneževića Milana „koji je pao u vrućinu da nikakav lek ne može da deluje probitačno”.

Miloš ga je prvo smenio kao urednika novina, što bi se danas reklo, zbog deakumulacije funkcija i sukoba interesa, jer je navodno bio i ministar. Sutradan po razrešenju knez ga je skinuo i sa ministarskog položaja.

Time je sa njim sve bilo završeno. On je, doduše, još izvesno vreme kao „dejstvitelni sovjetnik” vršio neke dužnosti i bio savetnik kneževom bratu Jevremu u kragujevačkom dvoru, ali je iz javnog života zauvek izašao.

Svi njegovi pokušaji da ode iz Srbije ostali su bezuspešni. Razočaran i bolestan odlazi u Smederevo gde je i preminuo 7. aprila 1838. godine. „Novine Serbske”, njegovo čedo, zbog kojih je i postradao nisu ni zabeležile njegovu smrt. Na njegovoj nadgrobnoj ploči bile su uklesane samo ove reči: „Dimitrije Davidović sav Srbin”. Pak, novine koje je pokrenuo žive i danas.

Glasilo staro čitava dva veka

Prvi broj „Novina srbskih” u Kragujevcu izašao je 5. januara 1834. godine kao službeni organ Kneževine Srbije i sa glavnim urednikom Dimitrijem Davidovićem.

Knez je Davidovića sa mesta urednika smenio 16. marta 1835. godine. Na njegovo mesto postavljen je Dimitrije Isailović („uzeo je novine od Davidovića i predao ih Isailoviću”), a novine gube na čitanosti, postaju sve više oficijelno glasilo Knjaževske kancelarije i prenumeranti masovno otkazuju pretplatu.

Zbog toga knez Miloš pribegava naredbi po kojoj Novine Srbske obavezno moraju da kupe „svaki činovnik državni, crkva, manastir, kao i svaki sveštenik i vlasnik kafane u kojoj se narod skuplja”.

Novine 1845. godine i zvanično postaju službeno glasilo Kneževine Srbije i menjaju ime u „Srpske novine” i pod tim imenom će izlaziti u Beogradu sve do 1914. godine.

Tokom Prvog svetskog rata (1915. godine) izlaze u Nišu, a zatim na Krfu od 1916. do 1918. godine. Od 1919. postaju „Službene novine”, prvo Kraljevine SHS, pa potom Jugoslavije. Novine preživljavaju i Drugi svetski rat i od 1945. godine izlaze kao oficijelni glasnik FNRJ, SFRJ i SRJ, SCG i danas u Republici Srbiji pod imenom „Službeni glasnik”.

Tradicija štampanog glasila duga dva veka koja se retko sreće i u mnogo razvijenijim narodima od našeg.

Kragujevačka Narodna biblioteka „Vuk Karadžić” povodom jubileja 170 godina od izlaženja „Novina srbskih” u Kragujevcu 2004. godine je objavila dragoceno fototipsko izdanje svih brojeva ove publikacije koji su „izdani i pečatani” u našem gradu uz pomoć tadašnjeg Ministarstva kulture i medija Vlade Republike Srbije i Skupštine grada Kragujevca.

Pre dve godine (2018.) odlukom gradskih vlasti pokretaču prvog srpskog medija i tvorcu prvog ustava podignut je spomenik u porti Stare (Miloševe crkve) posvećene Svetoj Trojici koja je tada obeležila dva veka postojanja i u koju je kao dvorsku crkvu išao na bogosluženja sa knezom Milošem, njegovom porodicom i svitom.