ENKako se danas jasno vidi, to prvo tiraninovo saslušanje (prvo u nepreglednom nizu), i to u krivičnom postupku protiv direktora Televizije Dragoljuba Milanovića s početka juna 2001, poslužiće kao najava budućeg Miloševićevog isporučenja za Hag i kasnijeg dugogodišnjeg sudskog procesa koji će se baviti tiraninovom malenkošću u svetlu počinjenih zločina i uloge njegovih najbližih pomagača.
Sudski zapisničar precizirao je da je svedok, bivši predsednik države, „diplomirani pravnik, sa stanom u Tolstojevoj 33 u Beogradu“, tada trenutno bio u pritvoru. Nakon Prezidenta, u svojstvu svedoka saslušan je i njegov alter ego, predsednik Srbije Milan Milutinović, koji će ubrzo i sam postati pritvorenik.
I Milošević je, kao i ostali upleteni u ovaj zločin, odmah na početku izjavio islediteljima kako ga „niko i ni na koji način od strane NATO ili bilo koga nije obavestio da će biti bombardovana zgrada RTS-a“. Njemu je prosto neshvatljivo kako je nešto tako mogućno i pomisliti: „Čak ne mogu da shvatim da u ovoj zemlji postoji bilo čija ljudska glava koja može da zamisli da agresor obaveštava bilo koga od nas kada će šta bombardovati. Meni su bombardovali spavaću sobu.“
Zadržimo se malo na tom naizgled logičnom i uverljivom objašnjenju: „Ko može da zamisli da agresor obaveštava bilo koga?“ Valja razmotriti, međutim, okolnosti u kojima je delovao taj agresor. Stvari su stajale tako da je intervencija protiv Miloševića bila prva akcija NATO na evropskom tlu od Drugog svetskog rata, što će reći da je javno mnjenje zapadnih zemalja, posle pedesetogodišnjeg perioda mira, zacelo bilo vrlo osetljivo i na najmanji nagoveštaj mogućnosti civilnih žrtava.
Nastavlja se
