ENNeki radikalski prvaci (i prvakinje) ozbiljno se trude da i u tome slede svog lidera, ali zasad, bar u javnosti, nisu dospeli dalje od čašćenja protivnika izrazima bez glagola, kao “lopov”, “lopuža”, “doušnik” i slično, što ne isključuje mogućnost usavršavanja. Ni što se tiče neverbalnih delikata, kao što su šutiranje novinara, ili aranžiranje okliznuća na koru od banane, i to po više puta, ovoj dvojici se niko od političara još nije primakao.
Većini to, izgleda, ne smeta, čak se zabavlja i uživa, o čemu svedoče aplauzi Velji Iliću “na otvorenoj sceni”. Neki drugi kažu kako to što on radi i govori ne prilični političaru, ali, eto, on je takav i šta se tu može. A kao ministar dobro radi, vele. Kritike mu dođu kao neki poziv na hipokriziju, licemerje, poziv da laže kako je fin, kulturan, pristojan.
Možda ćemo čak čuti neko stručno mišljenje kako bi zatomljavanje sopstvene, prave prirode moglo kod Velje izazvati psihičke poremećaje, pa da počne mucati, ili, ne daj bože, piškiti u krevet, jednom reči upropastiti takvog izvanrednog ministra koji svakog dana postiže veličanstvene rezultate na zemlji, u vodi i u vazduhu. Pa zar onda nije bolje progledati mu kroz prste što nekima tamo, kao novinarima, ili kolegama političarima i ostalima, pominje familiju po spisku, nego se lišiti njegovog golemog doprinosa blagostanju naroda i države? Jedino bi valjalo sprečiti da Velja, ako zna ili uči, recimo, engleski nauči neke “reči od četiri slova”, kako to zovu Englezi, pa da ih izgovori stranim sagovornicima.
Istini za volju, naš narod psovke voli i neguje. Za roditelje je pravi praznik kad prvi put čuju sina da opsuje. Čak ga otac, stariji brat, deda, stric, ujak, teča i mnogobrojni drugi rođaci uče tome. Možda grešimo što govorimo samo o muškarcima; psuju sve više i žene. Slušajte samo razgovor tinejdžerki u vozilima i na drugim mestima: maltene svaka treća reč je psovka (ne znamo zašto se ustručavamo da najfrekventnije napišemo).
I, opet istini za volju, mi i nismo neka izuzetna psovačka nacija. I pored sve naše maštovitosti u tom pogledu, ima naroda koji imaju više i “lepših” psovki (ne mislimo na Bošnjake, Hrvate, Crnogorce… s kojima delimo to blago). Ne znamo na kojem smo mestu rang-liste u konkurenciji s Mađarima, Arapima itd., ali je sigurno da nismo među najgorima, kao u nekim drugim manje važnim stvarima, kao što su produktivnost, standard, korupcija, trafiking i sl. Možda bismo na području psovki mogli napraviti i neki brend, ili podučavati ministre iz psovački nerazvijenih zemalja.
