ENNije na meni da sudim da li je RTS u potpunosti transformisana u javni servis. To bi, pre svega, trebalo da kažu gledaoci. Oni su jedini kojima smo dužni da polažemo račune, koji plaćaju pretplatu i svakog meseca na neki način ulažu u RTS. Taj posao smo počeli i pre nego što je zvanično proglašeno da smo javni servis – bili smo prva televizija koja je jasno stavila granicu prema sveopštoj esmeraldizaciji programa – kod nas nema španskih serija, nema silikona – kaže u razgovoru za Danas Nenad Stefanović, odgovarajući na pitanje da li smatra da je RTS postala javni servis.
Da li se to odražava na ispitivanjima gledanosti?
– Ima onih koji smatraju da javni servis ne bi trebalo da bude mnogo gledan, što je pogrešno. Ako nije gledan, onda je dosadan, nije uticajan… Ako ne dobacuje bar do toga da gledaoci 30 odsto vremena pred televizorom provedu uz naš program, na koliko smo mi otprilike, to je loše odrađen posao. Po svim pokazateljima, a mi nismo jurili rejting po svaku cenu, čini se da smo već dobro poodmakli, ali da dobar deo stručne i političke javnosti nije spreman da to prizna. Svako iz svojih razloga – neko što misli da bi tu televiziju bolje vodio, neko iz čisto stranačkih interesa – misle da bi RTS više bila javni servis ako su oni svakog dana u informativnom programu.
Hoće li biti i promena?
– Već smo dosta uradili, a narednih meseci će biti urađeno i više. Planiramo uvođenje novih emisija. Ima dosta mesta i za kritiku – nedostaje više obrazovnog, naučnog programa, novih serija… Možemo da govorimo kako su „spakovane“ neke emisije, kako može bolje, ali sasvim sam uveren da smo već uradili vrlo značaj posao, bar početni deo. U poređenju s mnogim televizijama u okruženju koje su mnogo pre RTS krenule u transformaciju nismo inferiorniji, osim tehnički. Ova kuća je bila tehnološki obogaljena i još ima previše zaposlenih.
Je li to najveći problem?– Problem je, pre svega, nedostatak para. Televizija je jako skup sport, što će videti ovi koji ih sada prave. Nismo nezadovoljni kako je krenula pretplata. Bio je velikih pritisaka, bojkota, pozivanja na bojkot, ali to je krenulo mnogo bolje nego što smo verovali da će ići. Višak zaposlenih je takođe problem. Prošle godine je iz ove kuće otišlo oko 1.200 ljudi, ali mislim da bar još otprilike toliko mora da ode, da li baš iz ove redakcije – videćemo.
Informativna redakcija je uvek najviše na udaru kritika.– Znam šta sam zatekao kada sam došao i koliko danas mnogi novinari više znaju nego što su znali pre godinu i po. Dobar deo značajnih novinara, snimatelja, montažera je prošao kroz obuku i pomalo se vidi da program postaje savremeniji i da su profesionalni standardi podignuti. Gledanost informativnog programa se iz meseca u mesec povećava kao i razlika u odnosu na konkurenciju. Drugi dnevnik, koji je neka vrsta naslovne strane onoga što radi informativni program u toku dana, u proseku svakog meseca gleda po 600 – 700 hiljada gledalaca više u odnosu na prošlu godinu, a onda nije postojao Pinkov dnevnik u pola osam. Ima onih koji stalno tvrde da ljudi po navici to gledaju, da je naša publika samo ruralna, što nije tačno. To više nije jedini dnevnik, a i sada nam gledanost neprekidno raste. Između 45 i 50 odsto televizora u Srbiji je u pola osam naštelovano na RTS, a pre godinu, godinu i po je to bilo 38, 39 odsto.
Mnogi zameraju da je u Informativnoj redakciji mnogo „pretpetooktobarskih“ kadrova.– Gde ih nema? To nije pitanje za mene, već za one koji su vodili ovu kuću neposredno posle 5. oktobra. Zašto tada nije napravljena nulta situacija da svi dobiju otkaz pa da se ponovo primaju? Čini mi se da je tada neko, a nije moje da govorim ko, procenio da bi mnogi od tih novinara koji su poslušno radili možda mogli da posluže. Zašto su neke od tih ljudi bili promovisali u svoje prve saradnike? U svakom slučaju, nema nikoga ko je eksponiran u programu, a da je bio eksponiran i ranije. Otkako sam ovde otišlo je dosta novinara, a došlo je možda četvoro-
-petoro. Ovih dana će na RTS doći čovek koji radi na Bi-Bi-Siju.
Hoće li biti još pojačanja?
– Za razliku od ostalih televizija, nove programe nećemo kupovati, već ćemo sve praviti sami. Biće i značajnih novinarskih pojačanja, mada ih na samom televizijskom tržištu nema mnogo. Biće pojačanja iz pisanih medija, ljudi koji će pojačati informativni program, novih lica, uvešćemo dnevnu informativnu emisiju koja bi trebalo da krene u oktobru.
Šta očekujete od konukurencija?– Nisam ubeđen da će se te nove televizije previše baviti informativom jer svakome je jasno da su oni koji su konkurisali za nacionalne frekvencije pokušali da stave nogu u vrata kako bi sutra, kada privreda bude jača i ekonomski kolač veći, zarađivali na reklamama. Imaće informativni program kao obavezni sastav. Mislim da bi mogli da obogate ponudu možda boljim filmovima ili slično, ali ne očekujem neke udare u informativnom programu.
Je li bilo političkih pritisaka?– Prosto je nemoguće da radite ovaj posao, a da nema političkih pritisaka. Ali oni nisu ni onako sirovi ni onako direktni kao što je to nekada, verovatno, bilo i svi se upadljivo trude da poštuju činjenicu da smo javni servis. Više ima onoga što bih nazvao preporučivanje. Svi političari, bez obzira na to jesu li na vlasti ili u opoziciji dobro znaju koliki je bio rejting sinoćnjeg dnevnika i koliko je važno da u njemu budu viđeni. Više postoji problema s raznim PR ljudima, anđelima čuvarima raznih političara. Otkako radim ovaj posao bilo je bar sedam-osam slučajeva da su razni ministri iz Vlade vrlo javno protestovali da ova televizija radi za ovog ili onog, ali toga nema previše. Posle jednog Insajdera, u kome je glavni junak bio Vladimir Popović, u Medija centru je održan gotovo naučni skup na kome su ljudi za koje držim da su vrlo ozbiljni tvrdili da Srbija posle i pre te emisije više nije ista i da bi RTS, odnosno – direktno su me prozvali – ja, morao da imam to na umu i da bi trebalo da prikažem tu emisiju.
I u vlasti i u opoziciji i u nevladinom sektoru postoje shvatanja da je demokratija krpa koju možeš da uzmeš i da na nedemokratski način počneš da brišeš one koji ti se ne dopadaju. Jedno od većih iznenađenja otkako se bavim ovim poslom bilo je to što se odavde neke stvari tako jasno vide. Na primer, ljudi koji važe za ikone nezavisnog novinarstva, koji se svakog dana na nekim televizijama oglašavaju kao nezavisni analitičari – bilo politički ili ekonomski – zovu i kažu „radim kampanju za jednog ministra, da li bi mogao da se pojavi negde“. Mislim da su mi to najveća razočarenja na ovom poslu. Možda sam bio naivan, ali u jedno pet ili šest slučajeva nisam mogao da verujem.
Ko su ti ljudi?– Novinari. Tada vidite da su ljudi vrlo lako kvarljiva roba, da rade ili za neke lobističke grupe ili za neke ministre, a u javnosti imaju drugi status, pišu kolumne po novinama, pojavljuju se na televizijama…
A direktnih pritisaka iz vlasti?– Ne. Direktnih pritisaka zaista nema. Mogu da se čujem povremeno s nekim ljudima koji kažu da im je nešto važno. Javni servis – a to još nismo dostigli 100 posto, ali je to pravac u kome ova televizija sasvim sigurno ide – jedini račun polaže i jedinu lojalnost mora da pokaže prema gledaocima.
Nataša Bogović
