O Nacrtu izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju

Radna grupa za povratak u prošlost

Foto: Predrag Koraksić Corax

Sentenca starog majstor Čehova o puški, zidu i činovima pokazala je još jednom vanvremensko važenje, čak i kad nije reč o teatru, mada storija o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju sve više poprima tragikomične elemente.

Dalo se doduše naslutiti tako nešto još kad je obelodanjen sastav Radne grupe, ali ovakav brutalan nastup malo ko je mogao predvideti. Jer, ono što je predviđeno, doduše kao alternativno rešenje, predstavlja suštinski rušenje osnova ne samo najnovije Medijske strategije, već i svega onog što je makar u legislativi od usvajanja seta medijskih zakona 2014. godine.

 

Na primedbe novinarskih udruženja i medijskih asocijacija reagovala je i premijerka Ana Brnabić koja je izajvila da oko ovakvih stvari ne može biti rasprave i da predlog novog Zakona o javnom informisanju i medijima mora biti u skladu sa usvojenom Medijskom strategijom. Oko ovoga nema kompromisa, rekla je predsednica Vlade i obećala da će razgovarati sa timom iz resornog ministarstva i, ukoliko bude potrebno, uključiće se lično u rad ove Radne grupe.

 

Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i jedan od najuglednijih medijskih eksperata, smatra da predložene izmene i dopune, sem što odražavaju opštu populističku matricu, jer se obilato bave medijima koji na područjima van Srbije treba da informišu srpske zajednice, ni izdaleka ne projektuju popravljanje stanja u medijskoj sferi u Srbiji.

 

NOVI ZAKON UZ GAŽENJE SADAŠNJEG

 

I mada je odavno jasno da to stanje nije toliko uzrokovano medijskim zakonima pa ni Zakonom o javnom informisanju i medijima, već mnogo više nepoštovanjem zakona od vlasti, ističe Veljanovski, ako se već radi na izmenama zakona, to treba da bude korak napred, a nije. Stručna i opšta javnost odavno očekuju da se dorade i preciziraju odredbe o projektnom sufinansiranju javnog interesa, jer je u praksi u vezi s tim bilo mnogo problema, odnosno zloupotreba.

 

“Najproblematičniji predlog je, međutim, upravo onaj koji govori o obavezi Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave da prave analizu potreba za medijskim sadržajima od javnog značaja. Tako nešto, apsolutno ne pripada državi i njenim organima na bilo kom nivou, od lokalne samoupave do republike. To je direktno suprotno članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, stav 1. u kome se naglašava da se sloboda izražavanja i slobodan protok informacija, mora da obezbedi bez mešanja javne vlasti. Razume se, to mešanje se odnosi na bilo kakvo bavljenje sadržajem, a ne na obezbeđivanje sredstava”, ističe Rade Veljanovski.

 

Saša Mirković, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije i bivši državni sekretar, mišljenja je da su predložene izmene i dopune posledica polarizacije unutar društva. On smatra da je očito i to da je sve teže postići konsenzus između paralelnih svetova u kojima živi ovdašnja medijska scena.

 

“Dodirne tačke prilikom kojih je postignut konsenzus tokom dosadašnjeg rada predstavljale su izuzetak umesto pravila. Zato i posle osamnaest sesija Radne grupe još uvek postoje brojna alternativna rešenja u zakonskom tekstu. Te neuralgične tačke najbolje su svedočanstvo o stepenu polarizacije koja još uvek nije prevaziđena. Neke od predloženih ključnih izmena dovode u pitanje strateške pravce i vraćaju nas unazad u vreme pre usvajanja prve Medijske strategije pre deset godina. Porazna je spoznaja da u toj meri idemo unazad u nekim davno ispričanim pričama koje smo mislili da smo ostavili iza sebe”, ističe Mirković.

 

PROJEKTNO SUFINANSIRANJE KAO OSNOVNI IZVOR PRIHODA

 

Bivši državni sekretar smatra da je Medijska strategija bila i ostala sistematizovani spisak lepih želja čija je realizacija dovedena u pitanje nepoštovanjem rokova iz preambicioznog Akcionog plana za njeno sprovođenje. Sve ono što je bilo predmet kritičke analize u primeni ranije Medijske strategije, dodaje Mirković, u svakodnevnoj praksi se ponavlja u još drastičnijem obliku što dovodi u pitanje smislenost strateškog dokumenta kojim je Vlada potvrdia i sopstvenu odgovornost za stanje u medijskoj sferi.

 

“Ne znam da li su toga svesni, ali je činjenica da veliki broj kritika može biti otklonjen doslovnom primenom postojećeg zakonskog okvira kojim bi se sprečile brojne zloupotrebe. Suočavamo se sa paradoksom da nakon tromesečnog rada u Radnoj grupi zaključujem da ključne postavke aktuelne Medijske strategije u najvećoj meri štiti postojeći zakonodavni okvir“, objašnjava Saša Mirković.

 

Na pitanje kakve mogu posledice prihvatanja nekih alternativnih rešenja, Rade Veljanovski podseća da je ideja projektnog sufinansiranja imala je dva cilja kada je 2014. uneta u zakon. Prvo, trebalo je da podstakne medije da se bave prizvodnjom sadržaja koji su od javnog interesa, a koji, po prirodi stvari, nisu komercijalni i ne mogu da obezbede prihod. Drugo, da posle vlasničke transformacije pomognu jednom broju manjih medija da opstanu na tržištu. Radilo se dakle o jednom pomoćnom mehanizmu koji treba da doprinese opstanku manjih medija koji se teško bore za samoodrživost.

 

“Prema predloženim idejama, to sada postaje pretežan, maltene, osnovni način finansiranja mnogih medija i time se potpuno pretvara u svoju suprotnost, a vekiki broj medija vraća u okrilje državi. To je u suprotnosti sa Medijskom strategijom”, decidan je Veljanovski. On konstatuje da postoje i drastičnije lošiji predlozi, kakav je ideja da se “nezavisnost uređivačke politike obezbeđuje internim etičkim kodeksom koji usvaja Nacionalni savet nacionalne manjine…“

 

LEGITIMIZACIJA ZLOUPOTREBE?

 

To, ističe Veljanovski, znači da se jedan od osnovnih novinarskih instrumenata stvaranja pravila ponašanja – etički kodeks, kao način samostalnog, dobrovoljnog normiranja sopstvenih ponašanja, oduzima novinarima i daje tipičnim državnim organima kakvi su nacionalni saveti, što je nedopustivo. Najekstremniji predlog je, zaključuje on, verovatno izmena člana 56. u kome se predlaže ograničavanje slobode distribucije sadržaja, kao i ideje koje dovode u pitanje novinarsku tajnu, što je jedan od najpoznatijih, tradicionalnih instituta medijskog prava u međunarodnim razmerama.

 

Saša Mirković upozorava da posledice usvajanja ovakvih rešenja mogu biti dalje urušavanje korektnog zakonodavnog medijskog okvira.

 

“Usvajanje problematičnih predloga doveo bi do formalne legitimizacije stanja na terenu koje je posledica zloupotrebe postojećih zakona u ključnim institutima poput projektnog sufinansiranja, ili sistemske marginalizacije Saveta za štampu. To bi bio obeshrabrujući nagoveštaj toga šta možemo da očekujemo tokom rada na izmenama i dopunama preostala dva medijska zakona – Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnim medijskim servisima. Deluje apsurdno, ali ako se nastavi u neželjenom smeru u bitnim segmentima izmene zakonodavnog okvira, moguće je da Srbija i pored promene zakona ne napreduje na listama medijskih sloboda. Time ćemo umesto novog početka dobiti potvrdu da je medijska strategije, nažalost, ostala mrtvo slovo na papiru”, naglašava Mirković.

 

Rade Veljanovski upozorava na to da, posle dvadesetjednogodišnje reforme medijskog sistema, donošenja novih medijskih zakona i njihovih izmena, u čemu se, bar do sada, vodilo računa o standardima demokratskog sveta, dolazimo u opasnost da se vratimo više koraka unazad. Očigledno nam prete opasnosti koje su već pogodile Mađarsku, Češku, Poljsku, jasan je Veljanovski.

 

Nestrpljivošću glavnih aktera, izgleda da je ona puška sa početka teksta opalila malo ranije i naterala čak i premijerku Anu Brnabić da prilično usplahireno, posle obelodanjivanja alternativnih rešenja, naglasi da “oko ovakvih stvari ne može biti rasprave – predlog novog Zakona o javnom informisanju i medijima mora biti u skladu sa usvojenom Medijskom strategijom”.

 

Premijerka ima u vidu ono što su u svom zanosu članovi Radne grupe izgleda zaboravili. Kraj godine je blizu, Nacrt izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju, posle javne rasprave, morao bi da se pošalje u Brisel i tamo dobije pozitivnu ocenu, jer tada ističe rok za sve ono što će se uzimati u obzir prilikom pisanja redovnog izveštaja Evropske komisije.

 

Protivljenje novinarskih i medijskih udruženja, uz pozmašanu argumentaciju, ne bi baš bila dobra preporuka za odeljak o medijskim slobodama. Naprotiv, ali “hard core” delu Radne grupe, predvođenim medijskim mogulom sa juga Srbije Zoranom Veličkovićem, važnije je da progura rešenja koja će im obezbediti legalizovanje prakse koja bi im omogućila nesmetan dotok državnog novca.

 

Njima je to mnogo važnije, za razliku od Brnabić, od mišljenja Evropske komisije. I tek tu, zapravo, dolazimo do trećeg čina i puške.

Tagovi

Povezani tekstovi