Ulica u kojoj sam odrastao i danas je zelena / Divio sam se istinskim znalcima poput svih svojih nastavnika srpskog jezika / Osnova rada bio je stih, osnovni metod analiza/ Učio sam, terao bajs i redovno pratio političko stanje / Beograđani mnogo bolje od Novog Sada grle svoje goste/ Kastinzi su mi dobro išli/ Televizija je dobra samo ako je timski sport
Često otvaram fioke, neke su uvek poluotvorene. Nedavno sam čitao svoj tekst iz gimnazijskog časopisa „Mladi dani“, lista Gimnazije „Žarko Zrenjanin“ u Vrbasu čije redakcije sam bio deo. Bio sam u neverici da su to moje reči, da sam ih proizveo i siguran sam da danas ne bih tako umeo. Obično kada gledamo svoje ranije fotografije bivamo blago posramljeni, jer je na njima sve anahrono, a mi mladi i nedovoljno superiorni i samouvereni. S tekstovima je to drugačije, tada je klica našeg dara tek izbijala i samim tim je čistija, izvorna.
***
Nedavno sam razgovarao s osobom koja bolje poznaje ljudsku psihu o tome kako sam tokom biciklističke Ture do Strazbura bio najslobodniji u televizijskom izrazu. Rekla mi je: pustio si svoje slobodno dete da se raspojasa, da se igra. Voleo bih da se i u budućnosti igram u ritmu svoje detinje slobode.
***
Prvo čega se sećam kada pomislim na Vrbas pre 30 godina je zelena boja. On je i danas zeleniji od drugih gradova, jer ga je građevinsko i urbanističko divljanje delimično zaobišlo, njegova osnova i dalje su socijalistička i stara nemačka gradnja. Ipak, prošle godine srušena je Vila „Šmit“, najlepša kuća našeg grada i redak primer secesije. Puštena je da se strovali, ali je uporno odolevala kišama, rđi i truljenju pa je morao da radi bager. Tamo će sada nići neka zgrada, a mogla je da bude dom gradskog muzeja ili još bolje gradske biblioteke.
***
Ulica u kojoj sam odrastao i danas je zelena: ima dvostruki drvored kestena, lipe i bagrema s obe strane puta. Često sam se kroz nju vozikao svojim prvim BMX biciklom, ali sam se retko igrao napolju. Moja omiljena igraonica bila je stolarska radionica mog tate. U toj samoći i beskrajno razigranoj mašti stasavala je i moja kreativnost i potreba da posle sati i sati taktiziranja dođem do konačnog rešenja pa makar to bila i hoklica koju sam prvo sklopio ili velika letnja baštenska garnitura koju sam nešto kasnije sastavio od starih industrijskih paleta. Kada sam počeo da se bavim TV novinarstvom, stolarija je stala i opet imam ono ubeđenje s početka: ovo sada ovako ne bih umeo.
***
Sećam se koliko smo se još u prvom razredu šepurili time što nam je učiteljica Olivera Maravić, lepa kao Kim Besindžer, uvek doterana, uvek pravih leđa. Nije propuštala da mi dodeli čitanje naglas najvećeg odlomka iz čitanke.
***
Divio sam se istinskim znalcima poput svih svojih nastavnika srpskog jezika: Zlatana Lazarevića i Dragane Milanović, uživao u tome što se prepuštam snazi njihovog znanja i autoriteta. Učili su nas gramatici preciznošću hirurga, a vokabulare punili temeljnim analizama narodne poezije i dramskih tekstova koje smo često interpretirali. Sećam se i koliko me je odsustvo autoriteta, integriteta, ljubavi i posvećenosti poslu od najranijih godina odbijalo, tako je i danas.
***
Moj most između osnovne škole nije bila mala matura, već odlazak u Dramsko-recitatorski studio Kulturnog centra Vrbasa. U njega se tada nije ulazilo lako, bila je audicija, a onda je počeo temeljan rad od nule, čini mi se i od pre nule. Studio je vodila Vesna Drinčić Đilas sve do odlaska u penziju. Često nam kažu, a kapitalistički model i pokazuje – bez svakoga se može. Ona je primer da to ne važi. Tako kako je ona radila s decom više ne radi niko.
***
Osnova rada bio je stih, osnovni metod analiza. Bivalo je da po celu probu ne odmaknemo od prvog stiha. Još se više vremena posvećivalo svakom glasu. Nema takmičenja koje nismo osvojili, na megdan smo izlazili i profesionalnim glumcima ili studentima akademija. Taj jedan stih od nas je pravio i glumce, i voditelje, i radio-spikere, i moderatore, i buduće advokate, univerzitetske profesore. U studiju je važilo da je govor ogledalo duše. A izgovor je morao biti savršen.
***
Akcente sam odabrao iz inata, jer je taj deo nauke o savremenom jeziku bio najteži. Češće me motiviše inat nego pamet. Bavili smo se postakcenatskim dužinama koje se postepeno gube, ali su dragocene jer daju melodičnost jeziku. Vojvodina govori jezikom dobrih komšija. Tu živi skoro 30 različitih nacija, od ostatka Srbije izdvaja nas to kako kažemo zimnica (kratkouzlazni na drugom slogu) i Dunavska ulica ili park (kratkouzlazni na drugom i dužina na poslednjem slogu).
***
Jezik i naglasak Vojvodine obeležavaju otvoreni vokali zbog kojih nam kažu da „otežemo“, a ponegde i sasečemo zbog elemenata istočnohercegovačkog koji su Crnogorci doneli u srce Bačke. U Vojvodini se, dakle, susreću i ukrštaju dva dijalekta koja su u osnovici standardnog srpskog jezika tako da će Vojvođani s akcentima retko omašiti.
***
Za vreme studija sam i dalje živeo u Vrbasu, a na fakultet u Novi Sad sam svakodnevno putovao, to je bilo izvodljivo mada me je držalo uljuljkanog u komforu roditeljskog doma. Retko sam izlazio iz zone komfora, to je došlo nešto kasnije i dopalo mi se. Učio sam, terao bajs i redovno pratio političko stanje. U to doba gasili se lokalni mediji, vrbaski list „Glas“ i Televizija „Bačka“. Tada je, od unutrašnjosti počela opsada medija kao prsten koji je na kraju usisao i nacionalne frekvencije. Mislim da odatle mora da krene i oslobađanje.
***
Nakon završetka studija nisam imao mira da sedim i čekam, a nisam bežao od fizičkog napora, naprotiv. Posle kratkotrajnih angažmana u školama, gde sam radio isključivo kao zamena, zaposlio sam se u fabrici keksa u Vrbasu. Tamo sam proveo 11 meseci, pravio sam testo za štrudlu, tj. bio sam šegrt glavnom majstoru. Stalni radnici su me zvali „profesore“, jer sam ranije njihovoj ili komšijskoj deci predavao u školi. Neki su to izgovarali i s blagim cinizmom – eto ti tvoje škole kad sad ovde radiš s nama.
***
To me je uglavnom zabavljalo i nijedno gorko iskustvo, sasvim logično, ne nosim iz fabrike slatkiša. Jedino plata koja je bila mizerna. Mnogo bolje je zarađivao vlasnik kom je fabrika (pro)data tokom privatizacije dvehiljaditih, a koji je istovremeno i vlasnik televizije s nacionalnom frekvencijom. U tom trenutku nisam znao da će televizija biti moja buduća profesija, ali sam znao da na njegovoj ne bih radio.
***
Kastinzi su mi dobro išli, preko njih sam došao i do beogradskih televizija. U žiriju pokrajinskog javnog servisa bila je njihova penzionisana spikerka koja mi je u prvom krugu rekla „Vidi, ovo što ću ti reći pre objavljivanja rezultata nije praksa, ali ti si prošao“. Na RTV-u pola godine čitam vesti i dnevnik u angažmanu koji i dalje funkcioniše na javnim servisima: prezenter čita, urednik piše, lektor koriguje.
***
Prompter se vrteo pedalom nalik onoj na mašini za šivenje, a od treme sam jednu vest toliko jako „prevrteo“, dao sam jak gas po pedali da sam se jedva iščupao. Kasnije sam shvatio da je svaki sekund pred kamerom vežba, svaka greška dragocena lekcija i još jedna cigla kojom popločavamo svoj profesionalni put.
***
I na B92 dolazim preko audicije, bilo je pet krugova, u trećem sam seo u stolicu Gorana Dimitrijevića i pročitao njegov dnevnik za taj dan. Naravno, reč je o probnom snimanju. Zatičem divne ljude i potvrđene profesionalce, ali i atmosferu koja, tek ću kasnije uvideti, ide kao prepakivanju medija kom se verovalo u medij koji služi i promoviše. Opirali smo se koliko smo mogli, a onda dizali sidra jedno po jedno. Shvatio sam da od cenzure mnogo više žulja rođena koža, ona diktira ko smo sebi i ovom poslu.
***
Moja pozitivna iskustva tiču se ljudi i sistema koji je u produkcijskom smislu sjajno funkcionisao, bio je razrađen i tačan. Mogu reći, uz nadu da neće zvučati arogantno, da o javnom nastupu i izrazu nisam naučio mnogo s čim već nisam došao iz studija u Vrbasu, ali sam na B92 uradio svoje prve reportaže, uključenja uživo s terena i prvi dokumentarni film.
***
Beograđani mnogo bolje od Novog Sada grle svoje goste, tj. nove stanovnike, ali je govor glavnog grada zbog toga i ugroženiji. Recimo, Beograd lagano gubi dugouzlazni akcenat, on se krati ili savija ka silaznom, a to je uticaj dijalekata koji ni nemaju uzlazne akcente. Sve to možda i nije uhu uočljivo „na prvu“, ali može biti dugoročno štetno za standardni jezik jer uključuje veliki broj govornika. U Srbiji postoji zabluda kako se najispravnije govori u nekom konkretnom gradu, npr. Valjevu.
***
Tačno je samo to da svako mesto, pre svega ona s područja šumadijsko-vojvođanskog i istočnohercegovačkog dijalekta, može imati svoje predstavnike koji ispravno govore, ali standardni jezik nema adresu na kojoj živi, on je naddijalekatska kategorija. E zbog toga je uloga televizije možda i prelomna, ona treba da drži standard, a da kroti uticaje koji slabe jezik. Nažalost, gazde korporacija su prvo eliminisale lektore kada su shvatile da televizija može biti i nešto jeftinija igračka.
***
TV Nova je bila prvo sklonište, a onda dom. Ja sam bekstvo od stega s prethodne televizije krvavo platio, jer smo na Novoj dizali jutarnji program od nule, redakciju su činili moji bliski prijatelji i kolege koje cenim. Nekako smo se sjatili pa krenuli na udarnički posao. Radilo se po ceo dan, a ustajalo u pola četiri ujutru. Neretko sam obavljao zaduženja koja bi u uobičajenim okolnostima radila tri čoveka. Ipak, tu najbliže upoznajem televizijski proces iza kamere, režiju, produkciju.
***
Tada mi postaje jasno da je televizija dobra samo ako je timski sport i da je pojedinac u velikoj zabludi ako misli i ponaša se da je veći od drugih pa i od programa. Dolazak u redakciju Dnevnika je za mene najveće novinarsko nadograđivanje i oblikovanje. Mimo toga, to je i najudobnije radno okruženje koje sam imao, iako je reč o izrazito stresnom i odgovornom poslu.
***
Biciklistička tura do Strazbura… Uh, baš ovih dana gledam materijal koji smo tamo zabeležili, jer pakujemo dokumentarni film o Turi. Pamtim pejzaže, vožnje od jutra do mraka, između 15 i 20 televizijskih uključenja dnevno, našu dijasporu, njihove suze i jake zagrljaje, a najbolje pamtim njih, učesnike, studente koji su vozili.
***
Jedan od većih benefita koje su donele društvene mreže je što mogu da vidim gde su, kada su diplomirali, Katarina se udala i diplomirala u jednom mesecu, Natalija, Mihajlo i Bogdan voze triatlone i osvajaju ih. Drugi Mihajlo je na skijanju slomio ključnu kost, ali ne odustaje od plemenite ideje da Svratištu u Beogradu donira oprane i opeglane posteljine s DIF-a. Te crtice iz njihovih života mi daju utisak da smo u stalnom kontaktu, da ih motrim nasmejan i ponosan.
***
Ne menjam skoro ništa, a voleo bih bar jedno. Na Turi do Strazbura sam shvatio koliko smo svih ovih godina mašili temu, fokus i glavne likove. Zato u filmu o vožnji do evropskih institucija nećete videti nijednog političara, nećete čuti nijednu njihovu izjavu u tih sat i nešto. Prisvojio sam i u poslu mantru kojom je odzvanjalo i pedalanje: Niko nije umoran, a ako naiđe neko brdo: baci ga vamo da se penjemo.
O sagovorniku
Rođen sam tačno na sredini novembra 1990. godine u Vrbasu u kom živim sve do novinarskih početaka, a u koji se i danas redovno i rado vraćam. Završio sam srpsku lingvistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dve godine bio sam prosvetni radnik, nastavnik srpskog jezika i književnosti. Kao član dramsko-recitatorskog studija Kulturnog centra Vrbasa pobedio sam na festivalu besedništva „Sirmium lux verbi – Sirmijum svetlost reči“ u Sremskoj Mitrovici i pobednik sam internet konkursa festivala „Dani Danila Lazovića“ u Priboju. Novinarstvo je moj poziv od 2017. godine: Radio-televizija Vojvodine, B92/Prva TV, TV Nova. Primarni posao u sva tri medija su informativni programi i vođenje dnevnika i vesti, na Novoj učestvujem i u uređivanju Dnevnika. Imam kratko, ali lepo i izazovno reportersko iskustvo. Dobitnik sam tri novinarske nagrade: specijalnog priznanja „Slobodna reč“ portala iz Vranja, godišnje nagrade dnevnog lista Danas „Stanislav Staša Marinković“ i regionalne nagrade „Gordana Suša“ koju dodeljuje NUNS.
Šegrt ili profesor
Nakon završetka studija nisam imao mira da sedim i čekam, a nisam bežao od fizičkog napora, naprotiv. Posle kratkotrajnih angažmana u školama, gde sam radio isključivo kao zamena, zaposlio sam se u fabrici keksa u Vrbasu. Tamo sam proveo 11 meseci, pravio sam testo za štrudlu, tj. bio sam šegrt glavnom majstoru. Stalni radnici su me zvali „profesore“, jer sam ranije njihovoj ili komšijskoj deci predavao u školi. Neki su to izgovarali i s blagim cinizmom – eto ti tvoje škole kad sad ovde radiš s nama. To me je uglavnom zabavljalo i nijedno gorko iskustvo, sasvim logično, ne nosim iz fabrike slatkiša. Jedino plata koja je bila mizerna. Mnogo bolje je zarađivao vlasnik kom je fabrika (pro)data tokom privatizacije dvehiljaditih, a koji je istovremeno i vlasnik televizije s nacionalnom frekvencijom. U tom trenutku nisam znao da će televizija biti moja buduća profesija, ali sam znao da na njegovoj ne bih radio.
Igraonica stolarska radionica
Moja omiljena igraonica bila je stolarska radionica mog tate. U toj samoći i beskrajno razigranoj mašti stasavala je i moja kreativnost i potreba da posle sati i sati taktiziranja dođem do konačnog rešenja
Izvor:Danas
